Prosvetni glasnik

508

Просветни Гласник

зато што се дете на своме месту врпољило и шапутало докле је он преслишавао другу децу, њега ово толико застраши да је ударио у плач, узео буквар и таблицу и покушао да побегне. Ово прво разочарење појачавало се све већма што је кроз разреде пролазио. Ма да је био схватљив и добро учио, онако страшне сцене што их је сваког дана доживљавао, и робијашка стега, учинише да омрзне школу, те кад год му се дало прилике стаде бежати с часова. У школу би се враћао тек кад би га изаслати „девери" — старији ђаци — ухватили и „стражарно" учитељу привели. Тако све до првог разреда гимназије, а после већ са школом је ишло нешто боље, све до четвртог и петог разреда. Учио је добро, а припадао је оној врсти ђака који су вифе знали ван школских предмета него ли у школи. Али, које овако рђав метод ондашњег васпитања, које чешће побољевање оног недуга, он је и сада посећивао школу безредно. Те тако, школско образовање не би оставило Бог зна каквога трага на њему, да то није све допуњавао и усавршавао наш отац, који нам је неосетно али систематски развијао шире погледе на живот људи и народа, на психу културна живота и на потребна знања. Нарочито филозофска проматрања и виша етика, од индуских и античких старогрчких филозофа и великих песника до Канта и Хегела, све је то било предмет који нам је отац свакодневно и незапажено, разговарајући с нама, уливао. Тако је Војислав, не само надокнађавао оно што му тадањи наставници и школа нису могли дати, него читањем популарних дела из области чисте науке, па затим, широким упознавањем српске, руске, немачке и енглеске књижевности, себи створио и обогатио круг идеја у коме се, доцније, његово песништво кретало и развијало. Све ово Војислав је налазио у богатој и пажљиво обрађеној преводној руској књижевности, чијим се језиком већ у својој шеснаестој години служио. Преко ове књижевности он се упознао са јелинским и римским класичним умотворима, уметним формама и филозофским спекулацијама. Не свршивши гимназију, он се, после некога времена, уписа као нередовни слушалац правног факултета. Али, после двогодишњег слушања, он се сасвим посвети своме уметничко-песничком духу. Што је напустио даље учење, које је сам изабрао, томе је била узрок његова прва љубав. У нашем суседству живела је тада породица пок. Ђуре Јакшића: жена са двема кћерима, Тијаном и Милевом, и два сина, Белушем и Милошем. Ова породица великог песника живела је врло скомрачно од пензијице која је једва залагала за насушни сухи хлеб и кирију за једну малу собицу са кухињом. Наша мати, колико се могло, помагала их је каткад новчано, или намирницама и дрвима за огрев. Тако се и Војислав упо'зна и загледа у петнаестогодишње девојче, Тијану. Онда још обожавалац Јакшићева генија, он је у Тијани нашао свој нај-