Prosvetni glasnik

542

Просветни Гласник

Ова школа је под надзором једног лекара и болничарке. Живот у њој је удешен, и ако једноставно, ипак потпуно на санаториумски начин. Деца уредно у одређене сахате мере температуру и воде о томе табелу, која се при свакодневној посети лекара, подноси овоме на увиђај. У погледу исхране, стоји такође добро. Холандија је иначе земља где се једе и доста и добро. То захтева ваљада и суровост њене климе. У овој установи деца добивају у седам разних оброка дневно изобилну и добру храну. На тај начин, два главна принципа у борби иротиву туберкулозе,. чист ваздух и много хране, овде су веома добро заступљени, и добивени су одлични резултати. Деца која проведу неколико месеци овде наличе на све друго пре но на болеснике. У школи се рано вечера и после вечере деца одлазе својим кућама на спавање. Недељом школа не ради, као ни све остале. Ова школа издржава се чисто из приватних фондова, јер јс установа приватне инициативе. Сиротна деца у њој не плаћају ништа, а боље ситуирана плаћају само храну. Ја сам, помишљајући с болом на нашу земљу, где смо сви ми помало и једном у животу туберкулозни, и где се готово никаква борба не води против овог највећег нашег народног непријатеља, пред овом установом, сасвим скромна изгледа и дименсија, уздахнула много теже и дубље но пред најлепшом Рембрантовом сликом у Рајхсмузеуму у Амстердаму, и пред свима другим лепотама културе и цивилизације, којима су народи који су имали срећнију историју од наше, били обдарени издашније од нас. Један учен Француз казао је једном приликом да се мржња против Турака, за које је имао раније симпатија, зачела у њему онда кад је отишао у атински Акропољ и кад је видео да тај народ није умео највећу леиоту на свету, Партенон, употребити ни за што боље до за коњску шталу. И ја бих могла казати нешто слично. Од првог дана када сам у Нимегу прешла границу Холандије, у мени се, крај све лепоте која ме је окружавала, у место задовољства, будила туга. Пролазећи кроз оне лепе вароши-баште, ја сам се сећала наших каљавих и излоканих друмова, где у времену мира наш народ пола своје снаге остави, мучећи се свакодневно, а који у времену великих народних несрећа представљају огромне костурнице, за милионе живота. Када сам гледала њихове лепе старинске цркве, замке, манастире, куле и кланице, очуване, ни временом ни људима неоскрнављене, с тугом сам се сећала наших разрушених светиња, наших Немањићских седам стотина црквишта у Скопској Црној Гори, наше Грачанице, Ђурђевих Стубова, Жиче, Студенице, Лазарице, Љубостиње, Дечана, Ободске штампарије, и толиких других светилишта, мртвих, полу живих и великим делом у забораву запарложених.