Prosvetni glasnik

576

Просветни Гласник

Отаџбине се морају сматрати као дела човечанства, које се налази у свакој од њих, са својом природном разноврсношћу, јер природа хоће да је човечанство разноврсно. Она неће никада дозволити да сви људи личе један на другога; и то је врло срећно, јер та би сличност била једна несношљива ружноћа. Природа је хармонија, а и човечанство је такође хармонија. Свака од Отаџбина које је човечанство створило на земљи, под различним климатским приликама, под разним околностима, има своје нарочите способности, свој карактер, свој дух. Свака доприноси општој лепоти. Служити својој Отаџбини значи служити човечанству на оном месту на које смо рођењем дошли на овај свет. Ако тако, драга децо, схватите Отаџбину, ви ћете поштовати и отаџбине других људи. Ви нећете да им се деси оно што не бисте желели да се и вама самим деси. У вама ће изумрети дух завојевања, насиља и мржње. Није потребно мрзити странца и хтети га подјармити па да се воли своја Отаџбина. Ви ћете волети вашу Отаџбину друкчије, али исто толико, па чак и више, но што су је у своје доба волели ваши претци. Ви ћете је волети по природном нагону и по разуму. Природни нагон гони нас да волимо небо које је угледало наше прве погледе, земљу која нас храни, сву околину која нас окружује, тако исто и претке који су под истим небом живели од исте земље. Тај нагон који нам улива неку врсту пиетета према нашим претходницима, даје нам осећање континуиета, и, са чари дугих успомена, снагу и мирноћу који се из дубоког корена пењу са вечним соком. Али нама Французима је тешко да идемо за чистим нагоном. Ми личимо на децу која хоће да знају шта се то налази у добошу који прави толику лупу. Зато смо ми поцепали толико добоша, иза којих други народи, који су их сачували, продужују маршевање одмереним корацима. Добро, ако хоћете да резонујете, и ја ћу. Претпостављам да ми неко од вас каже: случај је хтео да се родим баш у Француској. Исто тако могао сам бити рођен у Енглеској, Немачкој или у Русији. Не допуштам да цео мој живот буде везан уз акт нисара који је написао у протоколу, онога дана кад сам се родио, моје име за које ја нисам знао и о коме се нисам ни најмање бринуо. На првом месту, ја сам рођен као човек. Ја могу да припадам само човечанству. Њему ја хоћу да служим. Одговорићу вам: Човечанство још не постоји. То је једна велика и лепа замисао, то није биће. Да бисте радили, потребно је да имате једно одређено место, и желео бих да видим тога ко би могао служити човечанству друкчије него преко своје отаџбине. Потражите дакле међу отаџбинама, да бисте изабрали вашу, ону која је учинила најмање да човечанство пати.