Prosvetni glasnik

Књижевни Прилози

579

вшузија на краља Милана и Артемизу, када се у Двору завела и та врста забаве. У то време он је положио официрски испит и произведен за резервног потпоручника. Логорски живот га је одушевљавао, и он је, кад год би био позван на службу, вршио и савесно издржавао све напоре ове службе. Официри свих родова оружја волели су га и врло ценили, што се види и из једнодушне одлуке VI пука, по смрти његовој. Тада је официрски кор једногласно прихватио да пук усвоји двогодишњег сина Војислављева, Милутина, и да га, кад стане на снагу, школује и спреми за Војну Академију. Отац и мати беху брижни услед онакве промене живота, па су тражили пута и начина како да га врате у редован колосек. Смислише да ће најбоље бити ако га наново ожене. Они су већ били изабрали себи за снаху Зорку, кћер доктора медицине Јована Филиповића, некадашњег лекара у београдској болници. Још као малено дете, Зорка је расла и развијала се на њиховим очима. Тако отац испосла писмо поменутом доктору у Госпођинце (у Бачкој), где је овај био општински лекар. Мати ми саопшти да пођем са Војиславом тамо, те да испросимо и прстенујемо девојку. Војислав је пристао да учини по вољи мајчиној, те тако одосмо у госте доктору. Војиславу се допаде девојка, те, после тродневнога гошћења, када га запитах да ли му се очев и мајчин избор допада, јер је време већ да се са нашим домаћинима опростимо, он изјави да му се допада, скиде прстен с руке и пружи ми да га предам девојци, што ја онога часа и изврших. Два месеца доцније, у августу 1888 г., он се ожени њоме. — Зорка му је родила две кћери, Светлану и Јелицу, и сина Милутина. Војислава је овај брак вратио наново у редован живот. ЧИНОВНИЧКА КАРИЕРА По своме значају у Омладини, по неподељеним симпатијама васцеле интелигенције, без обзира на странчарске прилике, Војислав је могао напредовати у државној служби као мало ко. Што у томе није успевао, узрок је на другој страни. Проузроковач, како његовог тако и Милутиновог запостављања и ометања у државној служби, био сам, искључиво, ја. Услед моје живе и отворене журналистичке борбе у духу славофилском, а противу аустрофилске политике Двора, који је од 1881 год. запливао у бечке воде; па затим, после организације патриотске лиге „Велика Србија", којој сам био инициатор, оснивач и председник, а која је, унаточ аустрофилском курсу Милановог Двора, пропагирала иридентистичке идеје противу окупаторке у Босни и Херцеговини, — краљ Милан је сматрао нашу кућу као отворена непријатеља његове династије. Затим, моје познанство са краљицом Наталијом, када сам је после Висбаденске афере дочекао у Верчерови, а у Турн-Сеферину приредио 87*