Prosvetni glasnik

Књижевни Прилози

581

Но ова пажња другова постигла је сасвим противно. Место да се овесели, он презриво погледа на одликовање и прошапта: — Значи, већ је свршено све! Неколико суза сронише се из његових очију. * Поред лирске, Војислав је покушао да се огледа и на драмској књижевности. Још као ђаком на Великој Школи, ја сам написао своју прву драму, Краљ Радослав. У кругу литерарне Омладине, ова моја драма изазвала је одличан утисак. Песници Вл. Јовановић и Ник. Ђорић, који је тада много читао псеудокласичаре XVIII в. и заносио се дубровачком књижевношћу, пронађоше, по „збијености слога и мисли", да од некуда личим Расину; Хаим Давичо, тада већ познати критичар драмске књижевности у Ошаџбини, нашао је велике сличности са енглеским песником Шелејем. Тада ми је било 19 година, те је појмљиво што сам се, после таквих одушевљених оцена, врло радо одазвао савету другова и свој први оглед послао на оцену Змај-Јови Јовановићу, тадашњем драматургу Народног Позоришта. Нисам имао храбрости да лично отидем њему, ма да сам веровао да ће дело бити стављено на репертоар. Али, неколико дана доцније, добих своје дело натраг са избележеним Змајевим опаскама, у знацима чуђења, питања, а на многим местима и у хумористичним напоменама. Узбуђен тиме, показах тако ишарано дело својим друговима, који једногласно нађоше да је све то Змај „из зависти" исписао. Саветоваху ми да га одмах предам у штампу. На моју срећу, мени недостајаше довољно куражи за ово, те своју драму оставих „а(1 ас!а". Војиславу се допао сиже и заплет у радњама, те ми, нешто доцније, саветова да драму из основа прерадим. Кад рекох да на то не мислим више, он ме запита, да ли пристајем да му уступим свој комад, те да га он, на свој начин, изради. Одобрих, и он се заузе те га после извесног времена преради потпуно. Како по својој обради, тако и по песничким мислима, ова Војислављева драма била је добро израђена. Али тој драми недостајало је једно : то не беше драма, него више драматисани лирски еп, са врло мало радње, а много описивања и лепоте песничког језика; за читање добра, али мање ефективна за приказивање. — Тадањи управник Позоришта, М. П. Шапчанин, прихватио је драму ласкаво и пристао да је стави у репертоар под једним условом. На име, тражио је да се из драме избаци сасвим баш најдраматичнија и психолошки згодно обрађена сцена кад краљ Радослав, опкољен у своме замку побуњеном властелом, на челу којих стајаше његов синовац Бодин, одлучивши да спасе заробљена сина, узима с престола круну и баца је гневно кроз прозор међу побуњену властелу. Шапчанину се чинило да је овакав акт, макар и по цену синовљева спаса, немогућан и неоправдан