Prosvetni glasnik

ВАТРОСЛАВ ЈАГИЋ (1838—1923) У реду великих губитака које је словенска филологија имала да забележи за време Светскога рата и после њега — највећи је В. Јагић. Истина, Јагић је умро у 86-ој години живота и дао је своју пуну меру; али ипак он и у дубокој старости није престајао да ради... Он је умро 5 августа ове године и, по својој жељи, сахрањен је на живописном месту Вараждинског гробља. Као мало ко ко се књигом бавио, Јагић је био срећан да цео свој живот посвети науци о словенској прошлости, неспречаван каквим другим пословима и неометан бригом за насушни хлеб. Само први почеци његова рада (око 1870-те године), док је био гимназиски наставник у Загребу, и последње године његова живота, за време Светскога рата и после њега, помрачене су облацима, од којих је, на срећу наше науке, било поштеђено време најјачег развитка његова талента, његове необичне снаге и слабљења у старости, од 1870-те до 1914 г. Јагић се тој срећи поштено одужио: имајући сјајне духовне способности и јак организам, он је дао словенској филологији — целога себе, сав свој таленат, све своје време и сву снагу своју... * Целокупни рад Јагићев одликује се двема основним цртама: обилношћу и разноврсношћу. За њега се говорило, међу стручњацима-славистима: „Јагић зна све". Ове две најглавније особине његова рада истичу из основних духовних особина његове природе: необичне духовне снаге и духовне свежине, које нису никад малаксавале, и духовне живахности, која му није допуштала да свој научни интерес огради само једним одељком словенске науке или само једном њеном дисциплином. Он је стално прелазио са предмета на предмет. Још није ни завршио једну филолошку студију из језичке области, он већ прелази на књижевну историју, какве издавачке послове или културно-историске. Али то стално прелажење из једне области у другу, то стално напуштање послова једне врсте и прилажење новим има, поред добрих страна својих, и својих мана. Оно не да да човек довољно дубоко зарони у једну просветни глдсник, и кљ., 10 св., 1923. 38