Prosvetni glasnik

614

Прскветни Гласник

два непријатеља, као између чекића и наковња, они су се почели под утицајем културнијих досељеника, нарочито у Корушкој, „која је била уираво земља плача, земља германизације", претапати у „Њемчуре" тако данас зову те некадање Словенце —, губити националну свест и заборављати свој матерњи језик. Уз то, велика емиграција због тешких политичких и социалних прилика, особито у Америку (око 100.000), слабила је све више гро словеначког племена, тако да су „данашњи Словенци само жалосни остаци негдашњих силних и моћних панонских и поалпских Словена". II Њихов географски положај био је посве незгодан. Он је утицао на целокупан развој њиховог живота и историје. Они, у правом смислу, немају своје народне историје. По речима Г. Ј. Цвијића, „Словенци, без раније снажне историје, представљају најмање традицијама оптерећен део јужних Словена". Њихова народна историја, кратка и оскудна, текла је у главном овако. За време Велике Сеобе Народа, као саставни део великог с/говенског стабла, они, са осталим словенским племенима, долазе из Јужне Русије у току V и VI века у пусте равнице Дунава и Саве. Одатле, у другој половини VI века, када навалише Авари, нека словенска племена кретоше се ка западу и продреше дубоко у Алпе, населише целу Штајерску, Корушку, Крањску и један део Горње и Доње Аустрије, и формираше најзападније словенско насеље, прозвавши се Словенцима. Тако се, одмах у почетку своје историје, Словенци одвојише од своје једноплемене и једнокрвне браће Срба, који у исто доба почеше прелазити Саву и Дунав, и Хрвата, који заузеше западне крајеве Приморја и Далмације. У новој домовини Словенци у прво време живе племенским животом под управом својих домаћих војвода Валука, Борута, Хотимира и Горазда — о којима народна традиција највише говори. Један мали део Словенаца нађе се уједињен у држави чешког краља Сама (658). Али то беше кратког века, јер убрзо потпадоше под власт франачког краља Карла Великог (788). Најзад, идеални покушај у почетку IX века посавског кнеза Људевита (819—822) да око себе групише сва словенска племена у једну државу, био је по Словенце кобан. Људевитов устанак би угушен, Словенци изгубише и оно мало самосталности, оличене у домаћим војводама. На место њих добише немачке грофове и бароне. У своју средину морадоше примити немачке колонисте, и тако и оно мало традиције на слободан живот ишчезе, и „од једног народа постадоше само етнографски одломци" —• како каже словеначки књижевни историк Г. Иван Пријатељ. Словенци, тако рано и брзо изгубивши своју самосталност, посташе играчка у рукама туђинаца. Словеначка поста поприште политичких и