Prosvetni glasnik

658

Просветни Гласник

и та осећања последњим историјским подвизима добили своје пуно оваплоћење. Ови редови немају амбицију да донесу нешто систематично и дефинитивно; они ће изнети неколико произвољних импресија које се тичу постављене теме. Нећемо гледати колико у Србину као човеку има српскога, схваћеног локално и времено, него ћемо учинити познанство с екуменским елементом његове душе. Гледаћемо колико у Србину, како га приказује Народна Песма, кад се посматра кроз призму геопсихологије и антропогеографије, и у колико је детерминисан традицијом, обичајима, и својим погледима на свет и живот, колико у њему има општечовечанског елемента. Колико у ликовима Народних Песама има вечних људских елемената, колико има онога што надилази нацију, онога што увек остаје испод променљивог плашта локалних и времених момената. У том екуменском и историозофском осветљењу, покушао је писац ових редака проматрати Српску Народну Песму у својој књижевнофилозофској студији Смрт мајке Југовића. Кад је Велики Откривач народне душе открио богате изворе усмене књижевности, многи који су били жедни нове свежине, снаге и лепоте, похиташе к тима изворима. Једне је занео ненатруњени језик, изобиље свежих речи, живи, крепки и једри изрази, и они прегоше да књижевни језик очисте од страних наноса, да га новим лепотама улепшају, избрусе, исфине, оплемене, обогате. Песници нађоше обилату пашу за своје пегазе, и они оставише туђе и псеудокласичке ливаде на којима су им крилати коњи дотле пасли. Једни су се инспирисали женском народном поезијом, други јуначком епиком, трећи не одоше даље од просте имитације народног стиха. И не само песници, него и сликари и вајари живели су од народне поезије, као што је од индијске јуначке песме живела индијска, и од грчких јуначких прича и епа живела грчка уметност. Књижевни историчари стадоше испитивати порекло народне поезије, утврђивати време постанка, и претраживати прве појаве њене у нашој и у страним књижевностима; откриваху изворе многим мотивима и проналажаху шта је све из страних књижевности ушло у нашу народну поезију. Научни интерес нагна историчаре да испитају личности, места, и градове: ко то беху Цар Лазар, Милош Обилић, Бановић Страхиња, мајка Југовића, Владета војвода, Облачић Раде, војвода Момчило, Сењанин Иван, Старина Новак, а ко опет Филип Маџарин, Ђемо Брђанин, Муса Кесеџија; и где лежаше Леђан град, итд. Педагози, народни вођи, и национални радници, налазили су у народној поезији неисцрпан извор побуда за свој рад. Како се види, народна поезија испитивана је са различних својих страна. Али, она унутрашња, етичка и естетска, мало је и површно испитивана. Осим Лазе Костића, песника и филозофа, чије радове у томе правцу одликује финије, суптилније и проницавије разумевање, сви други који су народну поезију испитивали с те стране,