Prosvetni glasnik

662

Просветни Гласник

леће, лето, јесен, и зима; путују од истока према западу и од запада према истоку, са севера према југу, и са југа према северу, као што се померају глечери и воде, копна и мора, звезде и звежђа. А зашто све то ? Пита човек одувек, и питаће сваког будућег дана, као што је питао и највећи мученик мисли, бездано дубоки Фјодор М. Достојевски: „Та малена реч з ашшо разливена је по свој васељени од самога првога дана створења света, и сва природа свакоминутно довикује своме Творцу: зашто ? и ево већ седам тисућа година не добива одговор" (Дневник иисца). И сав основни садржај историје човечанства своди се на изналажење одговора на то питање, на решавање односа човека према Богу, према Апсолутном, према Нумену, према непознатом супстрату живота и ствари. И индијске Пагоде, и египатске Пирамиде, и грчки Партенон, и готске катедрале, и српске задужбине, и Платонови диалози, и Божансшвена Комеди/а, и Луча Микрокозма, и сви облици социалних односа, и све таблице, све су то ниансе једне теме о односу човека према Загонетки Васељене. Последњих година ништа се човека није тако коснуло као Светски Рат и његове последице. Али, све то, толика проливена крв и мраз вечног мрака над толиким милионима људи, сва та обртања вредности, све нове технике, и све нове социологије које се односе на праведно решавање односа човека према човеку, све мисли о фамилиаризацији глоба, сва искуства стечена после одложених копања, све то у толико може да промени ток природних закона у колико једно изврнуто слово у књизи може да помете разумевање текста. Изнад свега тога, распиње нас неугасна метафизичка жеђ у нама, и сја звездано небо над нама са својим тајнама; разлеже се тајанствени шум васељенских тајни све до једва наслутивих последњих зидова, а наша страсна, атомска, земаљска, ограничена самосвест рад би из своје херметичке затворености да се прошири до неограничене, свезналачке космичке богосвести. Но, је ли то могуће? Шта кажу наше песме? Да објаснимо њихов смисао. Утицајем метакосмичких сила и конспирацијом свих оних ствари које стоје иза завесе и до којих не може допрети ни један ултрателескоп и ни један ултрамикроскоп, настало је све оно што зовемо анорганским и органским светом, све оно што докучујемо чулима и умом који је последња и најфинија трансформација њихових подобности. Шта стоји иза завесе, и шта је оно што улази у појам метафеномена, то ми не знамо. Већ је у Махабхараши певано: пошто истина лежи изван области разума, не могу се никакве речи наћи за њу. Ми знамо само оно што проснивамо, што доживимо, и што урадимо. И то су несумњиве истине и најсигурније ориентације. Бога сазнати значило би сам Бог постати. Ми њега можемо само по трагу видети, али лица његова не можемо сагледати. Кад је Мој-