Prosvetni glasnik

2

Просветни Гласник

Лафонтен и Крилов, дакле писци басана који су прави песници, то је сасвим нов одсек у животу басне, и сасвим нова басна, и ако су и ти писци као материал узимали и познате класичне басне. При имену Лафонтена и Крилова човек и нехотице мало застане. Прави песници, а писци басана! Чудан мора бити процес стварања код баснописца који је прави песник. Песничке импресије и идеје иду обично горе, у визије и илузије, постају све лакше, и све етеричније. А у басни, ма како да су запажања и идеје фине или узвишене, оне иду доле, све на ниже и на ниже, из травестије у травестију, док се најзад не зауставе на каквом ћелавом младожењи, или разбијеном лонцу, или чворку, или магарцу. Чудно неко песништво, где се песничко осећање, прво, мора сабити у двадесетак редака, и, друго, не сме завршити ни правом трагедијом ни правом комедијом, него само жаоком, жаоком којој није баш у реду да се човек смеје, а срамота је опет да због ње плаче. Та чудна поезија, где је толико уздисања, дрхтања, трпљења неправде, гоњења и страха, где се толико зла чини, толико умире и коље, то је поезија над којом се деца слатко смеју, а одрасли над гротескним фигурама животиња се насмеше, али у главном замишљено ћуте. Чудни песници! Песници који осећају тугу, бол, љубав, милост, а поезија им се преоблачи у зубату и рогату критику, и гребе, боде и угриза. Изгледа да су то песници којима је Бог дао многе песничке атрибуте, али им је одузео сузу, и тражи од њих да у најболнијој појави нађу ништаван, или чак и смешан моменат. Ти песници, дакле, тугу облаче у маске и костиме, и онда се забављају и смеју. Загледајте им само у животе. Лафонтен се целог века неприродно много разонођавао и забављао, а Крилов је неприродно дуго, скоро четрдесет година, самовао, ћутао, забављао се добрим јелом, и давио нешто у себи читајући читаве сандуке сваковрсних романа. Чудни песници, који се никад субјективно не исповедају; а кад их запитате о субјективној њиховој поезији, онда Лафонтен одговара: „Пишем басне јер ме то забавља", а Крилов, на питање о басни, одговара опет басном. Изгледа дакле да у правом песнику-баснописцу има нека горка тајна. Изгледа да је, на крају крајева, и Господин Бог можда један баснописац, који је Лафонтена и Крилова створио „да би га то забављало", без обзира како ће њима бити. * * * Иван Андрејевић Крилов рођен је 1768, дакле у другој половини осамнаестог века, у Москви, и имао је један, нарочито за великог човека, необично безбојан живот. Син сиромашног трупног официра, Крилов је прве године детињства провео по разним местима Русије. Због велике сиротиње, васпитањем и образовањем малога Ивана занимала се његова мајка. Јадна жена се довијала свакојако. У један