Prosvetni glasnik

И. А. Крилов, руски писац басана

3

мах је била измолила дозволу неког богатог поседника да Иван може присуствовати часовима његове деце, које је држао Француз учитељ. Кад је Крилову било једанаест година, умре му отац, и он, још дете, прима место подканцелисте. Годину дана касније бива премештен за канцелисту, у Твер, где му је некада и отац служио. Служба није одузимала Крилову много времена. Слободне своје часове проводио је радо по улицама и трговима, на обалама реке Волге, све међу простим народом, и забављао се прислушкивајући шта и како се ти људи између себе разговарају. Ту је, вероватно, темељ његовом огромном познавању народног језика, и особитој артистичкој осетљивости за ритам, музику и фигуру тог језика. Сем те поуке, за даље умно образовање Криловљево има заслуга и један сандук књига који му је остао од оца. Одједаред се у њему креће књижевни талент: као дечко од петнаест година пише он прву своју комедију. Све због сиротиње, и покушаја да се дође до бољег прихода, селе се Крилов и његова мајка ускоро затим у Петроград. Крилов, одиста, добија тамо неко место, и продаје своју комедију; место хонорара од 60 рубаља узима дела Расина, Молиера и Боалоа. Под утисцима француских књижевника, почиње писати трагедије. Написао је свега две (слично Лафонтену, који је написао само једну), па онда, давши оставку на службу, улази у књижевна предузећ^. Покреће, један, па други и трећи лист, у којима је писао и песме, а нарочито сатирична писма, исмевајући у њима разне друштвене аномалије и болести онога доба, особито глупо подражавање у свему Французима и њихову стилу. После листова долазе на ред комедије. Као и Лафонтен, Крилов их је написао доста, мање и више успелих; свакако је комедија, пре него што је почео писати басне, најбољи књижевни успех Крилова. Мало помало се рашчуло име младог драматског писца. Он улази у боља друштва (тим пре што је врло добро цртао и одлично свирао у виолину); прима понешто и од бурнијег живота престонице, али између свега тога не заборавља на даље своје образовање. После неког времена наступа за Крилова опет сељакање, и мењање служби и средина, све до 1806. Те године се враћа поново у Петроград, а успут, у Москви, предаје баснописцу Дмитријеву три превода из Лафонтенових басана. Не само да Дмитријев одмах констатује да се у Крилову јавио даровит писац басана, него су убрзо и шири књижевни кругови констатовали да је у преводима само идеја Лафонтенова, а све остало оригинално, Криловљево. Стигавши из Москве у Петроград, Крилов се опет лаћа комедија, пише их све боље и боље, једну чак врло успелу, и, једва једном, кад му се напунило 40 година (у осталом, исти случај као и код Лафонтена), избија на прави пут свога живота, почиње радити оно чиме ће истински прославити и свој талент и руску књижевност. 1808 године штампа се прво издање басана, 23 на број у тој првој Г