Prosvetni glasnik

66

Просветни Гласник

Све што год је имао мило и драго, изгубио је: очи су му мутне као магле сиње, младост, љубав, огањ, све у гробу спава — по косама његовим попануло иње. Бол страдања, меланхолија и резигнација чине јаку ноту у песмама Алексе Шантића. Када се само сети да драга није његова, тада смирај дана не доноси њему звезде но јаде. Пред њим „ноћ дуга стоји, пуста, као рами без слика својих", Кад у страни звона преодника звоне, кад се црвено сунце као крупна јабука спушта и за гребен тоне, и река шуми, кад последња песма из гнезда звони, и мека, топла, распе се и падне по путањама, и док небо рони прву звезду над тихом реком, песник мисли о добу далеком, на звезде што их више нема, а уза њега боли пружили се његови „ко мрки чопор пантера кад дрема". Кад на позлаћеном небу загреје младо сунце, замиришу љиљани и љубице модре, загори и његово срце, и хтело би са птицама лаким да полети с грана у простор, у сунце. Али он знаде добро да ће с првом ноћном сени одбегнули јади вратити се њему као црне птице на своје ноћиште. И зато, када га однекуд из дубине, из мраза, из гроба, срце зове у помоћ да му олакша тегобу, песник му довикује: О срце моје, ти ме немој звати, Утјехе теби ја не могу дати... Судба је твоја као судба ноћи Што вјечно лута да достигне сунце Прелази мора, пустаре, врхунце, По сунцу нигда, нигда неће доћи ... (Мраз). Бол његова срца и мрачно расположење постају тим рељефнији што их он често ставља у јаке контрасте према околини и антитезе. Кад набаца ма и најведрију, најјаснију сличицу зоре, вечерњег сутона, мора, лепе прошлости или нечега сличнога, ви увек можете очекивати да ћете, после једнога обрта као што су: „а ја...", „а срце моје...", „а сада", негде у углу, ако не и у самом центру сличице, наћи и песника с његовим болом, и одједном све ведро расположене лепе сличице модулира у молску лествицу. Но тај молски тон је толико јак да нам се зареже у душу и он ствара општу импресију прочитане песме. До душе, често пута, нарочито у љубавним песмама, када говори о миловању, ашиковању, пољупцима, песник изгледа и ведар, насмејан, шта више враголаст, што јако одудара од фине дискреције, скоро праве чедности на другим местима. Али није тешко приметити да су управо те песме имитације понајвише народних, а за тим сродних уметничких, нарочито Змајевих, и да су то често најслабије песме, а када бисмо у издањима која су у општој употреби имали забележено и време постанка појединих песама, можда бисмо нашли да су то и најраније.