Prosvetni glasnik

Алекса Шантић

60

У опште, може се овде узгред приметити ово. И ако кроз поезију Шантићеву, као што видесмо, звучи један јак молски тон, толико јак да хоће да наметне утисак као да је Шантић песник злогуких осећања и предвиђања, непоправљив песимиста, песник чија би се поезија могла назвати жалошћу за изгубљеним: за изгубљеном породицом, за изгубљеном или неверном љубављу, па онда за изгубљеном слободом завичаја и народа, ипак Шантић није песимиста. Шта више, пре би се могло рећи да је непоправљив оптимиста, којему сва страдања дају јачега полета, јер зна ... што оштро рало дубље рије, Све љепша клица на свјетлило бије, Оздо, из гроба, гдје се златна заче... И знам: на сваки удар, ко хрид која, Све љепше искре проспе душа моја, Свијетла крила уздижући јаче ... (Уз хриди живота). Нарочито пролеће буди у њему животну радост, и у таквом расположењу кличе својој харфи: Ја хоћу пјесме, сунца и бехара! Хоћу да пијем из пуна пехара Радости! Хоћу, ко дуга над луком, Да сјајан трептим уз глас твојих струна!... Песимизам је приликама унесен у његово срце, а оптимизам је урођено му расположење, и зато тај оптимизам сине и кроз најмрачнија душевна стања његова, те кад патриотским оком погледа на робље свога народа, онда, без обзира на политичку поноћ у којој се то робље налази, из девете песме Изгнаника, која се иначе сасвим песимистички завршује, могу кроз мрак да севну и одјекну и ове пророчке речи: О, ја чујем како бије Јако срце рода мог! Света Мисо пала није : Из пепела жар је блиснб, Брат је брату руку стисно, Из гроба се јавља Бог! О, кајте се, мрски бози Ви што нисте Бога знали ! Приклоните грешна чела Попрскана ропском крви! Ваша царства и бедеми У крвав су талас пали, С ваших глава силно племе Позлаћене круне мрви! Бог се рађа! Чујете ли Глас побједе и страхоте ? Он проклетство вјечно баца На форуме и Голготе!...