Prosvetni glasnik

Психоанализа

79

цењивање или прецењивање себе, жеља да се задобију симпатије целога света, заљубљеност у себе, садизам, хомосексуалност, и друге сличне перверсије. Највећа сметња у природном развитку секса настаје претераним утицајем родитеља супротнога пола: оца на кћер, мајке на сина, услед чега се јавља превелика оданост, или инцестна љубав, по Фројду. Доминантним утицајем мајке на сина ств.ара се фамозни Едипус комплекс. Дубоко потиснут у несвесно, тај комплекс никад не води ономе што се догађа Едипу у Софокловој трагедији; али он ипак остаје у смази, и на разне начине маскиран, стално утиче на цео ток живота. Син такве мајке остаје вечито зависан од ње, и зато несамосталан, увек жељан љубави, неге и зашгите нечије. Жена несрећна у браку највише је наклоњена томе да сву своју љубав пренесе на сина и развије у њему неке женске црте. Ако је уз то још имућна и докона, она се занима њиме као неком лутком. Из руку такве мајке излазе они мали дечаци са дугом косом у коврчицама, увек беспрекорно чисти, послушни и по мало стидљиви. Кад одрасту, обично узимају или старију девојку или неку мушкобању, или се у опште и не жене. Многи ностају нссрећни у браку, јер не могу затајати да већма воле мајку него жену. По Фројдовој теорији, семе свих немира и поремећаја посејано је још у раном детињству. Несугласице између родитеља, физичка и духовна одвратност једнога према другом, неминовно изазивају код деце јаке унутрашње конфликте или психонеурозе. Из тога се мора закључити да при склапању брака и у поступању с децом ваља бити веома обазрив, јер не зна се када ће и како ће да унакази дух и карактер оно што се из речи и понашања одраслих упило у душу детињу, и ако они на то нису обраћали пажњу. Фројдова теорија о доминантној улози пола у духовном развитку има данас много оданих приврженика, боље рећи идолопоклоника, а има и непомирљивих противника. Нарочито се замера Фројду што одвише удара гласом на радозналост дечју у сексуалном смислу, и што свако његово објашњење води неком фаталном комплексу. Пре кратког времена, један од присталица те пансексуалне теорије, Д-р Ернест Џонс, покушао је да помоћу Едипус комплекса објасни Хамлета. Карл јунг, други важан представник психоанализе, има опет своју теорију виталне енергије. По његову мишљењу, сваки има извесну количину животне снаге, коју најрадије троши у правцу својих најјачих диспозиција и жеља. Кад осетимо недостатак енергије за остварење онога што намеравамо и волимо, значи да је она везана неким унутрашњим конфликтом: да се примитивно биће у нама ухватило у коштац са социалним,. егоистичан прохтев са алтруистичком тежњом, природна наклоност са наметнутом дужношћу, итд. Ко не уме да