Prosvetni glasnik

Психоанализа

81

Колективна симболика је ретка, јер мало има симбола од општег значаја, и отуда немогућност сановника. Психоанализа, која придаје тако огромну важност тумачењу снова, доказује да због чисто субјективне садржине сна не треба веровати оним сановницима из доба Велимира и Босиљке, Усамљеног Јуноше и Касије Царице, који се по неким кућама и данас радознало и са зебњом преврћу када се нешто ружно сања. Свака слика у сановнику има утврђен смисао за све и свакога, и за вечита времена, а тумачење се увек односи на то шта ће да се дееи; психоаналист, на против, узима снове као средство за упознавање наше интимне личности, открива помоћу њих опасне комплексе, разрешава их и даје тежњама други, бољи правац. О сновима који предсказују, Фројд за сада не зна готово нишга. Но ако им се једном нађе научно објашњење, он верује да ће то бити опет у вези са испитивањем несвеснога по његовој методи. Тако ће се једнога дана протумачити и медиум, аутоматско писање и пренашање мисли. Анализа снова скида вео са многих мистерија у нама, и показује каква је суштина оних узнемирујућих елемената који нам често спремају неугодна изненађења. Психоаналист, као извежбан посматрач, у стању је да запази симболичну манифестацију тих скривених елемената и у свакодневном животу на јави. Ништа боље не открива наше најинтимније побуде, каже Фројд, него оно што изводимо случајно, не придајући му никакву нарочиту важност, а одају нас и заблуде, омашке и све могуће грешке у речима и поступцима, на које нам тек други неко мора да скрене пажњу. Зато Фројд све то назива 5утрГотћапсИип§еп, и види у томе симптоме наших најскривенијих унутрашњих стања. Не разуме свако симболику тих симптоматичних појава, али психоаналист, који стално вреба сваку манифестацију несвеснога, уме да чита из њих као из отворене књиге. На основу тих посматрања написао је Фројд једну интересантну студију, Психопатологија свакодневног живота, где се може наћи још много занимљивог материала о памћењу, забораву, лапсусима, идиосинкразијама и празноверицама. Неколико примера из те књиге најбоље ће илустровати методу психоанализе, и показаће да у нама постоји чврст и нераскидљив ланац узрочности, да је све мотивисано и повезано, ма колико нам нешто изгледало као проста забуна, неочекиваност и случајност. 1. Фројд прича шта му се десило када је намеравао да објави нека интересантна посматрања о једној својој болесници. Прво се запитао како би је могао назвати, пошто је већ уобичајено да се никада не казује право име. Размишљајући о томе, непрестано му се наметало да је назове Дором. Ништа друго није му падало на ум, и то му је, као психоаналисти, постало сумњиво. Знао је да се тако зове служавка његове сестре. Затим се сетио да је уочи тога дана видео на сестрином просветни гддсник, 2 св., 1924. 6