Prosvetni glasnik
90
Просветни Гласник
што га немају ни лептири или орхидеје". „Човечанство је празна реч", и једна сувопарна шема. Постоје само облици човечанства, разне културе од којих свака има „своје идеје, своје страсти, свој живот, своју смрт". Историја се креће пуна боја и светлости, али без циља, као што нема циља цвет који расте на пољу. Она се не наставља „као пантљичара", како то „еснафски историчари" веле. Бољитак и напредак су фразе „тривиалног оптимизма". „Све што постаје, постаје само једанпут", јединствено је. Бољб и горе бесмислене су речи. Историја се креће изнад доброг и злог. Она је један природан процес. То је други закључак. Тако Шпенглер допуњује, у неку руку, прагматичку филозофију, и ако су путеви и намере њихове по све различити. Она прва, са Џеимсом на челу, тврди да не постоји истина, него да постоје разне истине које су истине док одговарају датим околностима, а које постају заблудама, ако то више не чине. Шпенглер тврди да није релативна само истина у свом апстрактном облику, него да је релативно и све остало. Нема музике, пластике, сликарства, него има разних музика, разних пластика, разних сликарства. Нема чак ни математике ни физике, него има множина математика и физика које су све „у најдубљембићу свом потпуно различите једна од друге", „са ограниченим животом, свака заокругљена сама собом". И пошто све културе, — а њих по Шпенглеру до сад има осам: кинеска, индијска, асиро-вавилонска, египатска, античка, арапска, старо мексиканска и западно европска, — умиру, то ће да умре и наша. Остаје само да се утврди које етапе она има још да пређе до свог краја. То је трећи закључак. И зато Шпенглер почиње своју књигу речима: „Ова књига први је покушај да се историја унапред одреди". Да би се то могло учинити, потребно је, разуме се, знати шта је култура, „у коме односу она стоји према видљивој историји, према животу, према души, према природи, према духу"... Једном речи, „тема, ако се схвати у свој својој тежини, обухвата сва велика питања постојања". То је огроман задатак који Шпенглер себи ставља. 4. Овако постављеним задатком обележен је, у исти мах, пут којим је једино могуће ићи, метода којом се ваља управљати, па да се дође до резултата. Томе питању посвећена је у главном прва књига. Друга садржи примену методе. Пошто једна култура није продужење друге, то је бесмислено стављати разне културе у међусобну узрочност. Принцип каузалитета тиме отпада као беспредметан.