Prosvetni glasnik

1-10

Просветни Гласник

Када је реч о томе шта треба преводити из филозофије, ваља бити начисто с тиме шта се преводном литературом хоће. Литерарна филозофска продукција, као и свака књижевна продукција у опште, доноси собом дела разноврсне вредности, Избор је, у опште узев, врло релативна ствар. Изабрати значи поређати дела по њиховој вредности, класирати вредности. А класирати вредности значи имати мерило за вредности. А мерило је, мора се признати, субјективна ствар. Може се, ипак, доћи до извесне објективности. Пре свега, поуздано је да треба преводити тзв. класике филозофије. И без обзира на то како се мисли о рационализму и емпиризму, како о критичкој а како о позитивистичкој филозофији, како о спиритуализму а како о материализму, има известан број дела из филозофије која су основе за велике правце људског мишљења. Као најкарактеристичнији и најдубљи изрази типичних реакција људског духа на свет и живот, та класична дела несумњиво треба да уђу у преводни материал. Бити субјективан у превођењу класичних дела, па не преводити, на пример, Канта зато што се не одобрава критицизам, или Јума зато што се не одобрава емпиризам, или Хегла зато што се не одобрава рационализам, или Спенсера зато што се не дели једно еволуционистичко-позитивистичко становиште — била би једностраност коју је тешко и претпоставити. Што се тиче савремене (у ширем смислу) филозофије, субјективно мерило је више на послу, јер се осећа више у непосредној борби и учествује са више темперамента у процени вредности. Али се већ могу издвојити дела која неоспорно треба дати у преводу, као, например: Џемсова Шилерова, Бергсонова, итд. Класична дела и модерна дела која су већ класична, као пуни изрази великих и дубоких уверења, треба да буду преведена. За класична дела прошле филозофске књижевности која су већ прешла у чист историјски материал постоји и једно гледиште, које је близу екстремности, и по коме она више немају вредности, бар не непосредне и живе вредности за развој филозофске културе, него више вредности историата. Има нечег тачног у таквој примедби, и ако не мислим, попут футуриста, да старо треба уништити и радикално истребити. Исто је тако једно врло опште, често цитирано, адовољно неосновано, тврђење: да у науци треба читати најновија а у уметности (и филозофији) најстарија дела. Треба познавати историју и развој људске мисли и знати да је у самој ствари врло мален број филозофских проблема, као и врло мален број типичних реакција на њих; да је релативно мали број нових категориалних замисли великих мислилаца; да одиста нема старине у филозофији; и да је, на пример, познавање Платона од важности, и то еминентне, исте толике, ако не и веће, но Спенсера. Исто је тако неоправдан обрнут екстрем који би се састојао у формули: ничег новог под сунцем. Не треба мислити ни да има праволинијског прогреса, нити да прогреса у опгпте нема; истина