Prosvetni glasnik

146

Просветни Гласник

нађу у томе да се сви подједнако гнушају свега онога што је ниско и гадно, а подједнако да се диве свему оном што је племенито и великодушно, да имају исто мерило при оцењивању дужности, да теже моралном савршенству, ма колико их то труда стало, и, најзад, да се осећају спојени у општем поштовању свега онога што је добро, лепо и истинито, јер и ово је само један облик религијског осећања, и, свакако, не нижи од осталих". Извршити свој задатак у духу овога школског закона није био лак посао за француске учитеље. Они нису имали ни теоретског знања ни практичног искуства за предавање моралке која не базира на религиозној основи. Зато је прошло извесно време и француске су школе само по форми биле лаичке, а у ствари су остале конфесионалне и даље. Осим тога, ове су школе имале да издрже и оштар напад од стране клерикала. Црква, која је вековима имала сву власту школама, овим законом ју је наједаред сасвим изгубила. Не само да су престали црквени људи да предају религију у њој, него су њу заменили сасвим нови предмети који су се ослањали једино на друштво. Због тога су француски клерикали напали на лаичку школу као на безбожничку установу; осим тога, све нове уџбенике који су били написани за лаичке школе папа је ставио на индекс, а Компереове књиге као јеретичке спаљиване су. На приговор да је француска лаичка школа уперена против религије, најбоље је одговорио сам Компере: „Нас сматрају као узурпаторе и непријатеље религије и, по говору неких политичких партија, основна је школа остала без Бога од оног дана откада је у њу званично заведено предавање морала. Ако има још кога који уображава да смо ми, предајући моралне и грађанске поуке у свима ступњевима јавне наставе, хтели да подигнемо олтар против олтара, да учитеља истакнемо противу свештеника или пастора, да васпоставимо некакво супарништво између уџбеника и катихизиса, да смо хтели да поред сваке цркве или свакога храма подигнемо школу безверја и безбожности, тако да дете по изласку из основне школе пролази равнодушно или с подсмехом поред врата цркве или протестанског дома, тај се вара, и ми протестујемо противу таквих оптужаба из све снаге своје савести и као људи, и као родољуби, и као републиканци." Само, ови поступци од стране Рима и француских клерикала слабо су могли да измене онај ток развића француских школа којим су оне пошле од 1882 године. Када је 1905 донет у Француској закон о оцепљењу цркве од државе, све одредбе школског закона од 1882 остављене су и даље на снази. Но пошто постоји одобрење да могу постојати и приватне школе, француски су се клерикали користили тиме и отварају конфесионалне школе, познате под именом есо1еб Пђгез.