Prosvetni glasnik

156

Просветни Гласник

закључити на будућност њену? Ако ни из ког другог, а оно бар из формалног разлога што су историја и прошлост синоними, док су историја и будућност супротности. Прошлост историје — нека ми је дозвољено да се изразим плеонастички — броји, ако је меримо и одвећ добром мером, десет хиљада година. Будућност броји тачно онолико година колико броји и вечност. Или бар онолико колико је потребно да се сунце охлади, земља угаси. (А ко би могао да тврди да ће и онда нестати историје, да човек дотле неће пронаћи средства којима ће да надокнади изгубљене енергије ?) Хтети одредити будући облик историје из прошлости њене, у најмању руку је доказ одсуства смисла за пропорцију. Кроз две тачке које су једна другој бескрајно близу, човек може да повуче, не једну, него много правих линија. Прошлост историје временом је ограничена; она зато показује само један релативно мали број својих облика. Будућност њена је времено неограничена; она зато садржи у себи једну бескрајну множину могућих решења. Противуречно је с тога закључивати из прошлости историје на њену будућност. Историја не постоји; она постаје. Ако је историја до сад показивала „анархистичне" тенденције, ако су се до сад разне културе рађале и умирале „бесциљно", ако је она до сад личила много, бар с поља посматрана, на биолошки процес који се врши у природи, тиме ни најмање још није речено да то мора тако да остане и у целој будућности. 'На сваки начин човек може да замисли и стотину других решења, док у биологији он то није у стању да учини. Зар, према томе, Шпенглеров скептицизам не изгледа необразложен ? Најгори је онај скептицизам коме може да се пребаци некритичност: он онда није скептицизам, он је сујеверје. Док је у питању природа, човек с правом може да изводи закључак из прошлости на будућност, јер су и једна и друга вечне. Време, другим речима, не игра овде никакву улогу. Прошлост и будућност су у овом случају само фиктивни појмови ; стварно имамо пред собом само проблем простора. „Ми знамо данас", вели Шпенглер, „да сума ^свих сунчаних система — око 35 милиона — сачињава један затворен звездани систем који је, као што се може доказати, крајан, који има облик једног ротационог елипсоида и чији се екватор од прилике поклапа са Млечним Путем. Јата сунчаних система лете, као тице селице, кроз тај простор у истом правцу и са истом брзином. Једну такву гомилу сачињава и наше сунце са светлим звездама Капела, Вега... Има ли нешто иза тог система ? Постоји ли маса таквих система према којима су овде утврђене дименсије изванредно мале ? За чулно искуство изгледа да је достигнута апсолутна граница; кроз те огромне просторе, који су за