Prosvetni glasnik, 01. 03. 1924., str. 58

ПросВетни ГласниК

Све се већа пажња обраћа вези коју догађаји имају са целокупним својим, тако рећи, историјским залеђем, са прошлошћу, са политичким приликама свога времена, са географско-политичким и привредно-саобраћајним положајем. Проучавање и мерење сила које делују у једном догађају или стању, и тумачење резултата с помоћу пронађеног смера и снаге тих сила, може да буде научна и трајна тековина која лежи у основици тих новијих тежња. Пре наведена мисао историчара Ланглоа потпуније би и тачније одговарала циљевима које савремено човечанство, у којем је сазрела потреба за сазнањсм каузалне везе догађаја, с правом ставља историјској науци кад би се модифицирала овако: Треба знати да би се разумело. Тако формулисан, тај захтев обухвата у себи и старију задаћу историјске науке: утврђивање факата, јер се без њих не може знати, а још мање разумети, а и новије циљеве, да се историјско знање треба да проширује у оном правцу у којем ће што боље помоћи разумевању прошлости. Тим захтевом обухватило би се све што је добро и научно у свима споменутим смеровима историографије. У швајцарској средини, која је остала поштеђена од последње ратне катастрофе, те и нема посебних потреба за обновом, настало је дело Фуетерово. У њему се не опажају никакве тенденције које би биле у вези са послератним приликама, те може да буде израз једне чисто иаучне тенденције времена. Циришки професор Едуард Фуетер у својој књизи ОезсћкМе с1е5 еигорШзсћеп 5(аа(еп5у5(егп5 уоп 1492 Шз 1559 (Мипсћеп и ВегЈГп, 1919) послужио се начином писања који не одговара посве ни једној схеми од она четири споменута историографска смера, али од сваког има понешто што је у њему добро. Он не заборавља да је историја наука која нам треба да изнесе важна факта из прошлости народа, он та факта доводи у међусобну узрочну везу а да ипак из тога не повлачи никакву поуку у смислу прагматичног начина писања, он прати појаве генетички у њихову развитку и тумачи их општим стањем, не формулирајући ипак законе по којима се догађају, како то чини социолошка струја писања историје. По том тумачењу догађаја општим стањем и потребама народа и држава и по — и ако не потпуном — елиминирању личности као историјског фактора, приближује се његов метод највише социолошком. Место личности појављује се код њега као одлучан политички фактор у држави влада у посебном значењу те речи као колективни појам свих особа које су директно утицале на вођење државних послова било службено или неслужбено. Тим неодређеним називом хоће Фуетер да уклони погрешну сигурност с којом историографи припи-