Prosvetni glasnik

Оцене и Прикази

253

га не оживи геније једног Франеа или Мерешковског сјајном интуицијом духа? Свуда ту стоји наш душевни свет према једном 'другом који му је туђ и стран; свуда стоје, један према другоме, два света одељена и раздвојена временом. Претпоставимо ли и једну праву линију развоја у времену, један еволутивни ток, од животиње до примитивца и од примитивца до историјског човека разних култура и епоха, и од овога до савременог човека; и претпоставимо ли толико цитирану и омиљену природњацима тезу о поклапању онтогенезе и филогенезе: ипак морамо признати да та логичка линија којом повезујемо живи ток природе траје у реалном времену-творцу и времену-претвараоцу довољно дуго да одреди психичка стања толико да једна другом постану страни и непознати светови. Врло је близу овоме и дубока и позната мислиоцима истина, коју су смели духови умели и често и лепо да кажу, да смо и ми, развијене и дозреле, савремене, психичке јединке једнадругој ипак мистерије. Несумњивр је да су душе читави засебни светови, и да, ако има везе међу њима, та веза може бити само опет психичка и креће се само између ширих, подсвесних области појединих психизама, а никако се не ствара по површинама свесног и практичког дела душе који је механизиран и нивелиран. А, наравно, кад је човек човеку мистерија, како то не би били дете човеку, животиња човеку или прачовек савременом човеку? И какода се уђе у те зоре душевног живота, у праскозорје душевног покрета у животиња, у рана јутра човекове душе у његова прва човечанска времена, и у румени свет зоре нашег живота — у наше детињство? Како се улази у тај „сумрачни свет"? То је проблем методе. Том проблему наука прилази споља, а интуиција изнутра. Психологија као наука му хвата спољне рељефе и површине, шири мреже мере и броја, упоређује и ствара статистичке табеле, своди га што више на количине, што више на органско и физиолошко, да би свуда дошла до физичког и механичког. Психологија као интуиција силази право у срж и из самог живог центра ствара изнова живе силе и реконструише живе целине. Један став је супротан другоме; моста нема. Став науке објашњава и разуме, хоће да разуме; став интуиције оживљава, преживљава још једном посматрани живот и креће се заједно са њиме, из њега самог и у њему самом. Један став поступа периферијски, други централно; један обилази, други улази и продире; један је научни, други то није. Ставу науке је кључ за разумевање у квантификовању појава, ставу интуиције у проживљавању појава; првоме је кључ механизирање, другоме уосећавање; првоме једна скица, схема, план по коме треба и мора да теку појаве, другоме живот чији је аналогон наш интимни душевни живот. Први ствара један врло практичан систем обилазећи живот, други ствара изнова један живи живот обилазећи практичне схематизације. Да ли