Prosvetni glasnik

Јован Скерлић

259

младог Скерлића како, набраних обрва, размишља о овој сугестивној напомени, коју ће умети искористити при изради темата о Шекспировом Отелу и Костићевом Максиму Црнојевићу, темата који му је, годину дана доцније, донео прву светосавску награду. Али права Скерлићева делатност развила се тек по његовом повратку са стране, са доласком на Велику Школу. Човек од сјајног дара, наоружан знањем, методом и стихијском радном снагом, он је за дванаест година сти! ао да уради више него ико код нас до сада: да, поред својих предавања и говора, објави, у низу Писци и Књиге, око стотину књижевних расправа и огледа (не узимајући у обзир безброј уводних чланака по новинама), да наслика читаву галерију портрета, да изда преко двадесет књига и брошура, међу којима неколико крупних дела, прворедне вредности, од којих би свако било довољно да своме писцу обезбеди књижевно име. Дух позитиван, просвећен и модеран, обдарен проницавом ихитром интелигенцијом, кадар да ствари схвата дубоко и опсежно, и да их изражава топло и надахнуто, Скерлић је оставио дела која су примери складних књижевних синтеза, дела која припадају толико исто књижевности колико науци. Његов Осамнаести век није само излагање зачетака нове српске књижевности; то је широка фреска ондашњег српског друштва у крајевима преко Саве и Дунава, слика свих сталежа и њихових нарави, политичких и културних прилика: — историја буђења нашег националног бића. Први пут сада наши стари списатељи, мргодни Рајић, убоги Орфелин, човекољубиви Доситеј, оживљују, излазе из тесних оквира у које су их старији историчари затворили, и мешају се међу своје савременике радећи „на опште добро и ползу". Омладина и њена књижевност, проучавање нашега националног и књижевног романтизма од 1848 до 1871, представља једну главу из културне историје српске. Са урођеном способношћу да осети социалне и књижевне струје, Скерлић је ту, из већ избледелих рукописа и пожутелих часописа, по казивању још живих чланова Уједињене Омладине Српске, васкрсао читав један родољубиви и живописни нараштај чија улога пре овога дела није била довољно позната, и који би, без њега, по свој прилици, покрила прашина заборава. Једнога од писаца тога доба приказао је Скерлић посебно и са нарочитим симпатијама: Јакова Игњатовића, кога је он, како се добро рекло, „ископао", а који није једина његова „ископина". После омладинског покрета, проучава Скерлић реалистичке, позитивистичке струје седамдесетих година. Ми смо о средишној личности тога доба, о Светозару Марковићу, већ имали књигу Г. Слободана Јовановића, за коју сам Скерлић каже да је „можда наша најбоља 17*