Prosvetni glasnik

260

Просветни Гласник

политичко-правна монографија". Али у своме опсежном, документованом и рељефном делу, писаном топлином једног идеолога, Скерлић се не задржава само на Светозару Марковићу као политичко-правном писцу; он истиче његову улогу творца демократског покрета у Србији, и у широкој позадини оцртава развој српског духовног живота. Ту инициаторску улогу истакао је Скерлић, што се наше поезије тиче, код Војислава Илића, у једном већем огледу о томе песникууметнику. Најзад, последње дело Скерлићево, Историја нове српске књижевности, која се прво појавила у скраћеном, школском издању, и која је резултат свих његових проучавања, јасно оцртава еволуцију наше нове књижевности, слика целокупно друштвено и културно стање српског народа кроз читава два столећа, приказује све важније књижевне раднике, њихову улогу, њихову вредност, од почетка XVIII века до наших дана. Као да је био гоњен неким гамним предосећањем, Скерлић је грозничаво хитао да доврши и изда ово дело. „Грабим да урадим што до четрдесете године, говорио нам је често, јер се код нас брзо стари." Брзо стари, и, на жалост, рано умире... Пошто је тако обрадио нову, Скерлић се спремао да приступи проучавању дубровачке књижевности; али је смрт пресекла све планове овога неуморног духа. Предајући на Великој ЦЈколи француски језик и књижевност, Скерлић је написао низ огледа о француским писцима: Шамфору, Бенжамену Констану, Додеу, Гијоу, чију ј е Будукност уметности ипоезије превео на српски; уз то расправе о догматичкој и импресионистичкој критици, о савременој француској књижевности. Најзнатнија је од њих његова докторска теза о Јавном мишљењу у Француској према политичкој и социалној поезији од 1830—1848, која исцрпно и изразито приказује узрујано доба после Јулске Револуције. Пре две године, један холандски професор рекао нам је да као тезу ради исти предмет, и кад смо му скренули пажњу на Скерлићеву књигу коју није познавао, и послали му је, од њега нам је, као што смо очекивали, одмах стигао одговор: „Ваш Скерлић је сасвим исцрпао предмет. Изгледа да је радио по мојим сопственим белешкама. Цео је мој труд беспредметан, и ја већ тражим другу тему..." Најзад, не треба заборавити Скерлићев рад на упоредној књижевности, његова проучавања утицаја наше народне поезије на француске романтичаре, проучавања која су дала подсгрека Г. Војиславу Јовановићу за његову студију о Гуслама Проспера Меримеа. Скерлић је страним утицајима у нашој књижевности поклањао велику пажњу. Често је говорио о потреби да се тај предмет подробно изради, и како је ради проучавања француског утицаја мислио на нас, желео је да нам стави на расположење своје белешке чим их среди.