Prosvetni glasnik

Јован Скерлић

261

Јер он је, као сваки добар војсковођа, унапред распоређивао своје трупе и поверавао комапде. Познавалац наших књижевних прилика и односа, уредник нашега најбољег часописа, Скерлић је био моћан стожер, поуздан регулатор. Његова је реч очекивана с нестрпљењем, и саслушавана с поштовањем. Она је била увек искрена, крепка, одсудна. Оп је са нарочитим поверењем и наклоношћу дочекивао младе писце, истичући без околишења њихове заблуде и мане као и њихове врлине, тражећи од њих да „имају храброст бити прости и природни". Познато је колико је он допринео гласу Петра Кочића, Милутина Ускоковића. Његов последњи чланак био је топла добродошлица једном младом песнику, Милутину Бојићу. Критичар са јако развијеним социалним осећањем и са великом вером у живот, Скерлић је имао нарочите симпатије за књижевност здравих нагона, у којој кипи национална животна моћ. Он је увек имао на уму друштвени и наиионални утицај књижевности, и једино тиме треба тумачити неоправдану оштрину са којомје дочекивао песимистичке тенденције. „Наш го од тих пролазних душевних расположења — писао је он поводом Милана Ракића —, од те клонулости и немушкога полагања оружја пред бесмисленом силом ствари, правити читав један филозофски сисгем и убризгавати нашем и иначе млитавом свету сумњу и безнадежност, које никада нису ништа створиле?" Да ли су међутим сумња и очајање тако неплодни у књижевности ? Зар Алфред де Мисе није певао: Најочајније су песме најлепше, И има их бесмртних које су чисти јецаји? Једино што Скерлић можда није имао у већој мери, то је љубав за чисту поезију, без обзира на њене идеје. Његовој бујној природи годила је соииална ватра која букти; зато је он често превиђао онај свети, лелујави пламен који тиња на жртвенику лепоте што се диже изнад дневне граје, изнад социалних назора, који у основи не мењају људску природу. Јер ако је поезија дрхтај душе, израз неколико обичних, вечних осећања, она није везана ни за какве теорије. Скерлићу су међутим акција и последица, пролазни обзири савремености, често изгледали важнији од творачког уметничког нагона, Идеја, са њеном применом, пресуднија од Лепоте. Биће да је то долазило и отуда што Скерлић није имао интереса за остале уметности, за сликарство и вајарство, и, још мање, за музику. То је можда једини његов недостатак, који је, у осталом, тако чест и код страних критичара. Ова духовна склоност наводила га је да више подвргава критици идеје једнога писца, нарочито ако их не дели, него његову уметност. „Запрепашћен", како сам каже, „уским, сиротним и немодерним" на-