Prosvetni glasnik

Б е л е ш к е

445

Б Е Л Е Ш К Е

Штедња у Немачкој. — Немачка је ударила путем штедње: она је приступила систематском „рушењу" своје административне и школске организације. Федералне власти су одлучиле и предузеле Веат1;епаћђаи у разним гранама администрације ; у принципу, четвртина чиновника треба да буде уклоњена. У јавној настави, Пруска је већ започела посао са драконским мерама које се већ извршују. Оне су тројаке: укидање места (25 од 100); повећање броја часова рада недељно; повећање броја ђака у разредима. Почев од 1 децембра 1923, општине добијају државну субвенцију на једно учитељско место за 60 ученика. Цифра од 60, која је некада била сматрана као максимум, постаје сада обавезан средњи број и база за срачуњавање. Од 1 марта 1924, уклоњено је из службе 10 од 100 особља. Поштујмо детињу личност. — Један француски школски инспектор даје, у својим забелешкама, ове корисне савете: „Нарочито, никакве бруталности у речима, још мање у делима. Треба се стално старати да се поштује личност детиња која се буди. Велика тајна, то је умети дати посла деци. „Моја деца су немирна, каже ми једна учитељица. — Срећом, одговорио сам јој ја, то је добар знак; да су непокретна, као мртва, ваљало би их закопати. Дајте им посла, и више вам неће бити досадна". Дечко коме учитељица није дала посла и који прави човечуљке од хартије, изгледа ми духовит дечко и ја му одмах поклањам своју симпатију. „Знати забавити послом све своје ђаке, све је утоме; али, тако вам Бога, без вике, без силе, без „громопуцателних" заповести. Јер тада се дете промени и укрути ; као повређен цвет чија се круница затвара, тако и оно бежи, затвара се, његова личност је угушена у рађању. С гвозденом дисциплином стварају се потчињени, али не будући грађани. Међутим, циљ наставе је да се образује биће које је у стању давлада само собом. а не биће које је створено да њиме други владају". Ручни рад. — Просветни Гласник је увек тражио да наша настава буде жива и да дете игра у њој највећу улогу. Женевска Трибуна (11а Тпћипе с!е Оепеуе), доносећи извештај о школској изложби која је недавно приређена у Женеви, баца један укупан поглед на напретке који су већ у том погледу остварени: „Што нарочито пада у очи, то је све већа важност која се поклања ручној активности. Постоји, доиста, веза између руке и интелигенције, веза много тешња но што би се помислило. Рука је рецептор без кога би дух, чак и најбоље обдарен, био лишен многих појмова. А разлика је врло јасна између детета код кога се помаже ручно развиће, и детета које се искључиво храни визуелним и аудитивним сликама. „Активна школа жели дакле, и с разлогом, да замени колико је год то могуће стару пасивност детињу личном активношћу, где ће руке радити колико и дух, и одржавати дух будним. Дете више не седи ту,