Prosvetni glasnik

Језик као културна вредност

477

заокругљену целину, и да, зато, између разних језика нема и не може бити никаквог унутарњег, психичког континуитета: разни језицн не развијају се један из другог, него замењују један други, као што човек замењује један алат другим, једну институцију другом, према својим датим потребама, а које су опет условљене временом и местом у коме он живи. Самим тиме речено је да ја не стојим на гледишту да су, као што се то некад мислило, разни језици постојали у свом данашњем облику од увек, — реиим Ј још од оног тренутка кадасуљуди почели да зидају „вавилонску кулу", па их је „Бог" у томе спречио, учинивши да говоре на разне начине. С друге стране'пак не могу да делим ни оно мишљење које се, — погрешно, у осталом, - позива на Дарвина, а по коме су разни језици постали органско-еволуционистичним путем један из другог. Оба ова гледишта, узгред буди речено, не разликују се баш један од другог онолико колико то на први поглед може да изгледа. Јер се, у оба случаја, постанак разних језика „објашњава" указивањем на једну ванљудску, једну супрахуману силу. У првом се случају та сила назива „божанством", у другом „еволуцијом", дакле именом једног новог божанства које је, ако не мање, а оно сигурно не више разумљиво од старог. Шта је, дакле, чиме је и коме је нешто објашњено? Оба гледишта елиминишу активну. улогу човекову у стварању језика; и то је, велим, њихов заједнички грех. Грех је што се проблем схватио много површније него што је у сгвари; што се видеЛа само његова спољашња страна; што се, када се констатовала чињеница да се језици мењају, није ишло даље тим ново-прокрченим путем да би се тој промени и узрок нашао, него се, одједном, скочило на сасвим други терен, на терен природних наука, па се од ових, ради објашњења лингвистичких чињеница, позајмио један природњачки појам који је онда случајно био у моди. Проблем се тиме, као што је појмљиво, није решио, него се само замазао; појмови се нису средили, него се само направила збрка између њих. Открићем санскрита и рађењем упоредне граматике констатовало се, као што већ споменусмо, да су разни језици род један с другим; да раз-не речи, не само истог, него и разних језика, могу да се сведу на заједнички корен ; укратко, да разни језици показују спољни континуитет. Из те премисе извео се закључак да они морају имати и унутарњег континуитета, тј. да еволуционишу као природни организми. А тај закључак могао је да се учини само зато што се (чак и ако оставимо на страну критику горње премисе, из које би се видело да појам корена означава у језику нешто сасвим друго но у ботаници,