Prosvetni glasnik

494

Просветни Гласник

стати јаки, докле ће трајати та подела, и колико ће се пута годишње вршити њихово ново разврставање ? У осталом, искуство је осудило овај систем. Ја мислим да је најбоље сматрати све такве ученике да ништа не знају и почети из почетка све. Ученици који знају мало више неће тиме ништа изгубити. Настава је, не заборавимо, чисто усмена (орална). Она се преноси из професорових уста у ђачко ухо. Ђаци који су већ навикли да схвате изговорене речи, служиће као посредници. Они ће изговарати после професора, а слабији ђаци после њих. Свакога дана се може уочити ова примедба, да ђаци брже науче речи страног језика из уста њихових другова него ли од професора. На тај начин слаби ђаци ће ићи брже, благодарећи присуству сзојих спремнијих другова, а ови ће, опет, моћи за то време непрестано говорити, и на тај начин се изврсно извежбати. Ради више детаљности скрећем пажњу на чланке у Педагошком Прегледу (март и април 1902), у којима Г. Сери износи како у сличним приликама поступају бретонски учитељи. Така ће вежбања у хору учинити одличне услуге. Дете које се примора да механички понавља оно што говоре његови суседи, успеће јединствено брзо не само да добро изговара, већ и да разуме оно што се говори у разреду. Само се по себи разуме да ако од четвртог разреда, где се настава мења, уђе и један број ученика који немају никаквог појма о језику, професор не може задржавати друге да би сачекао новодошавше да их сустигну. Та брига лежи на ђачким родитељима и школској администрацији, да они предузму потребне мере. С П О Р О С Т Резултат који се мора добити на крају истог разреда двострук је; на првом месту, навика и способност о којој сам говорио у почетку, а то ће рећи вокални органи потпуно гипки, ухо савршено извежбано; и извесна способност да се може послужити познатим речима за исказивање своје мисли, да се може говорити; на другом месту, већи или мањи број знања (речи, граматике), потпуно асимилирани. Такав резултат могао се постићи само једном врстом гимнастике, помоћу вежбања о једној и истој ствари, помоћу понављања. То ће рећи да се напредовало са извесном спорошћу. Способност која има да се пре свега да детету јесте сигурност, а сигурност се може постићи само са овом спорошћу. Професору није потребна амбиција да његови ђаци од првог часа науче цео језик; он не треба да сметне с ума да дете које има ограничен речник, или којим се може служити без устезања, са сигурним изговором, беспрекорно тачно, у ствари је куд и камо више одмакло од реторичара који зна масу речи, али код кога је све неизвесно, магловито, устежуће. Али треба добро пазити да ова спорост не постане застој, тапкање у месту. Треба корачати полако, али треба одмицати. Учи-