Prosvetni glasnik

662

Просветни Рласник

добро и праведно управљају свемиром, да си ти сам за то одређен да се њима покораваш; да свима њиховим наређењима следиш, и да им се повинујеш као наређењима највишега ума. Тада нећеш никад богове вређати, нити их оптуживати као да си заборављен (од њих). Друкче пак то није могуће да буде, него ако се не обзиреш на ствари које нису у нашој власти и само у оне које су у нашој власти стављаш и добро и зло. Кад ти, наиме, једну ствар сматраш за добро или зло, мораш безуветно, чим не постигнеш оно што си желео и западнеш у оно што ниси желео, оптуживати и мрзити узрочнике. Јер бежи свако живо биће од свега што му штетно изгледа, и узрочнике његове избегава и од њих се одвраћа; а што је корисно, и узрочнике његове потражује и диви им се. Немогуће је, дакле, да се неко, у уверењу да га је неко оштетио, радује ономе који му изгледа да га је оштетио, као што је радовати се и самој штети немогуће. Због тога бива и отац изгрђен од сина, ако не да сину ствари које изгледају да су добре. То је учинило међусобним непријатељима Полиника и Етеокла, што сматраху самовладу за добро. 1 ) Због тога и земљорадник гунђа против богова, због гога и лађар, због тога и трговац, због тога и они који су изгубили жене или децу, јер (код њих) где је корист, тамо је и побожност. Само ко се брине како треба за жеље и за зазоре, у тога је брига и за правду и побожност. Али приносити жртве љеванице, тамјана и првине, приличи свакоме на домаћи начин чисто, не рђаво, не немарљиво, не оскудно, и не преко способности. 2 ) с. 32. Кад пророку одлазиш, имај на уму да ти не знаш шта ће се свршити, него долазиш да од њега то сазнаш. Али каква је ствар, пре него што одеш знадеш, ако си доиста филозоф. Јер ако је ствар која је изван наше власти, онда нужно излази да је нити добра нити зла. Не носи дакле пророку ни жеље ни зазора, нити му иди са зебњом, него у убеђењу да је све што ће се догодити ирелевантно, и ништа те се не тиче како год било, нико ти не може забранити да и то на добро употребиш. Поуздано дакле иди боговима као саветодавцима. И при том, када ти се нешто саветује, промисли које си саветодавце призвао и коме ћеш бити непослушан ако не следујеш. Иди пророчишту увек по правилу Сократову, само у стварима где Полиник и Етеокле, синови несретнога краља Едипа, у једној међусобици због владавине падоше од мача као жртве. 2 ) Како у овом, тако и у идућем члану види се јасно Епиктетов однос према религији, који није за њега ни мало ласкав. И ако као човек веома развијена ума и строго консеквентне логике тражи пре свега јасне појмове о божанству и сасвим коректно унутрашње богопоштовање, ипак захтева и сакраментално спољашње богопоштовање тадашњег незнабоштва од свакога, и сам изгледа да верује у пророштва, у извесне добре и рђаве предзнаке којима је жртва пропраћена, итд. Можда је ова наклоност према традиционалној народној религији последица његовог национализма.