Prosvetni glasnik

Жива метода у настави модерних језика

727

II. Каже нам се још: Ви хоћете да замените мајку, која говори својој деци језик који она још не разумеју, али који на крају успевају да разумеју, слушајући га непрестано! — Заменити мајку ! Не, нико од нас не мисли на то, и они који нам то пребацују бркају, — из незнања, волим веровати, — материнску методу и директну методу, или боље живу методу. Ми знамо добро да немамо времена да се служимо лаганим материнским увођењем у ствари, и да, чим су нас наши ученици оставили, веза, и иначе већ тако ломна, која их је везивала за страни језик, прекинута је за читав дан. III. Замера нам се још: Ви тврдите да не прибегавате превођењу на матерњи језик; и то је илузија! Ви нећете да кажете ученицима: шешир се каже немачки Аег НиГ, или француски 1е сћареаи; већ им показујете предмет изговарајући на страном језику реч која га означава, и уображавате, у својој наивности, да се ученик ослободио посредовања матерњег језика. Варате се! Поглед на предмет доводи у његов дух реч која га означава у његовом матерњем језику, и он преводи затим са свога матерњег језика на страни језик. Узалуд вам мука, додаје се: ваш ученик неће никад мислити на страном језику! — Можда! ма да у то јз нисам врло сигуран. Али шта нас се тичу ваше филозофске дискусије, које су савршено некорисне! Шта нас се тиче да ли дете мисли или не мисли на туђем језику, или увек преводи са свога матерњег језика на стран језик! Допустимо да је и тако, да учинимо по вољи нашим противницима. Али једно је сигурно: то је да наша настава тежи да учини то превођење, — ако превођење у опште постоји, — све бржим, и да доведе страну реч на уста нашег ученика без директног посредовања матерње речи; укратко, страни језик треба да живи на уснама учениковим: ми не тражимо више. IV. Наводи се још један аргумент; овај је практичније врсте. Каже нам се: „ Искључива употреба матерњег језика тешко притискује нашу наставу, задржавајући је својом спорошћу: директна метода чини да губимо времена". — То је истина: директна метода је спора. За једну немачку песму као Ег1кбт§ или М1§поп Гетеов, или Хајнеове И1е ОгепасИеге , потребно ми је три или четири пуна сата да је објасним својим ученицима, да је они преведу, да је сам преведем, да је они испричају, да им је ја коментаришем, — док би, кажу ми, било тако просто учинити да је они разумеју за један сат, превевши им је одмах. Нема сумње, признајем, четири сата, то је много дуже но један сат; један математичар рећи ће нам чак да је то четири пута дуже; остаје да се утврди да ли смо ми изгубили три сата нашег времена. Ја тврдим да је то далеко од тога да буде изгубљено време. Кад објашњавам у разреду нове речи, и кад се служим за то већ наученим речима, ја сам свестан да вршим на тај начин ревизију онога што сам већ предавао својим ученицима, и, како знам да је „ понављање душа