Prosvetni glasnik

90

Просветни Гласник

деца слушају, понављају и памте, а уџбеници су ту да их „подсете". Уџбеничка је индустрија узела такве размере да она мора забринути сваког стручњака, који мисли на истинско унапређење наставе. Они се пишу из свих других разлога пре него из школских и педагошких. По тим уџбеницима нпр. још увек се копа жива на Авали, а код В. Градишта има брда од живога песка високих по 100 метара, рудник у Кучајни није никад престајао с радом, у Пеку се и данас испира злато, Јосиф је служио код Петефија итд. итд., (наводим само примере које ми моментано падају на памет). Сматрам да би у данашњим приликама највеће дело за напредак основне наставе учинио онај Министар Просвете, који би одлучно, без изузетка, забранио све уџбенике за основне школе, изузев буквар и читанку. Издавање уџбеника убудуће, уколико они у истини буду потребни, треба држава без резерве да узме у своје руке (претпостављам да држава нпр. неће никад издати уџбеник за природне науке у основној школи!). Тврђење, да би то био монопол и једна назадна, несавремена мера, само је једно лукаво а у основи басмислено, трговачко избегавање да се истина призна. Наставно се градиво не узима из живота. Настава прави утисак нечег измишљеног, више досадног него занимљивог за ђаке. Уз то изгледа да постоји један нарочити школски језик, тј. један навикнут начин питања и одговора, и при покушају природног, обичног разговарања с ђацима буне се код најобичнијих ствари чак и они, који вам иначе о многим страним и тешким предметима и појавама могу по штогод рећи, разуме се, махом само оно што су напамет научили. Пођете ли од средине, у којој деца живе, и промените ли начин питања, нећете добити одговоре. Тако, нпр. ђаци III и IV разреда показују вам на карти како се путује до Смедерева, Скопља, Загреба, Сплита итд., а кад питате где ће и како ће извадити карту, како ће се обавестити о возу и како ће, рецимо, из Палилуле доћи на железничку станицу, онда вам ниједан ђак из разреда не уме да одговори. Сва деца III и IV разреда знају који се народи зову Словени, а на питање да ли неко од њих познаје кога Словенина, сви по правилу одговарају негативно. Код првог прегледа школа сва су католичка деца III и IV разреда одговарала да нису хришћани, а и православна су ретко кад одговарала позитивно на питање: „Је ли ко од вас видео неког хришћанина?" Ђаци говоре у коме се веку дешавали поједини историјски догађаји, а на питање: У коме веку живимо ми? Памти ли неки стари човек тај догађај (из VII нли XIV века) ? — они не одговарају или дају невероватно погрешне изјаве итд. итд. Питање о томе шта се све још мора учинити, па да данашња школа „предавања", школа уџбеника постане права школа рада, школа активног и самосталног ђачког учешћа, не може се исцрпно претрести у једном оваквом извештају, који је и без тога постао врло опширан.