Prosvetni glasnik

4

Ми и «е сањамо са колико заблуда оперишемо у ;својим размишљањима. Нарочито у оцени друштвених догађаја. Даћу опет примере. Претпоставимо да један терет, греду «а пример, ваља подићи, за шта је потребно двадесет људских онага. Деветнаест не може да учини ништа, двадесет и једна снага су превише. У тренутку кад ја наилазим, девет!наест људи узалуд запиње да терет покрене али греда не мрда. Људи се ознојили од напора али све је узалуд: мало их је. Ја прилазим да им помогнем, опљунем дланове и заинемо: греда се креће. Запнемо још једанпут и поново померимо терет. Запнемо и по трећи пут и посао је свршен. „Да мене није било, ништа ви други не бисте могли да учините и ако вае је деветнаест", мислим ја у себи и готов сам да гинем за истину да је моја улога била у целоме овоме послу најважнија. Та зар није то јаеио, јер докле год ја нисам прискочио у помоћ сва су напрезања била узалудна. Мени се дакле дугује највеће признање у овој ствари. Такав се закључак мени намеће и то још са доказима. Међутим то није тачно. Истина је да би и мој напор био узалудан да је ма који ^од двадесеторице одустао од посла у тренутку кад смо сви запели. То значи да сваки од двадесеторице учесника са истим правом може да за себе помисли оно што сам ја'за себе био помислио: „Да није само мене било, они други ништа не би учинили". И из тога опет следи исти закључак: ја сам најважнији био у целоме послу, јер да није мене било они не би свршили ствар. Ми смо и сувише навикнути да индивидуалистички посматрамо појаве у животу. Отуда у заједничкојм подухвату лако виДИМ10 'Само свој удео и одмах рачунамо да би без тога удела цела ствар пропала откуда па закључујемо да је баш наша улога била најважнија. А заборављамо да сваки од неопходних учесника може то исто за себе да каже и то са истим правом. Ово је јврло чест извор неспоразума у животу. Има много сујетних људи који пате, што им други не одају довољно признања за њихов рад, кад је јасно да без њих много што шта не би друштво постигло. Ови људи и не сањају колико су површни и да сви они, који са њима раде заједно, са истим правом могу исто толико признања и за себе да траже. Заблуда је коров нашег мишљења, нашег духовног живота. Да бисмо се оцростили заблуда мојрамо себе да навикпемо да нарочито критички примамо оно што нам се само намеће и што нам изгледа на први поглед јасно и пријатно. Не чинимо ли то, постаћемо у најкраћем времену робови заблуда. Истина пак није увек ни 'тако видна ни одмах схватљива, а врло често је чак. и непријатна. Уз то не долази сама. Да би човек до ње дошао, он мора да има вољу да до ње дође, епособност да је пронађе и храброст да у њу верује. Без тога не иде. Инж. Милосав Васиљевић