Prosvetni glasnik

22

при усменом претресању наших школских питања. У свим таквим приликама појединац је некако имао суверено право да прими или не прими какав предлог за измену; у најмању руку њему нико није оспоравао право да са скепсом слегне ракенима да настави да ради како је то досад чинио. Осећао је он да и реформатори и критичари делају по истом основу као и он: по личном убеђењу и расположењу. -—- Најзад, тај став је и условио изградњу слике нашега школства, која је неорганска, разбијена, хаотична. Мали, али веома карактеристичан исечак из те слике је стање у установама које су на врху нашега школства, где је тај индивидуалистичко-субјективистички дух несметано господарио како У ономе шта се предавало тако и у ономе зашто су се заводиле извесне дисциплине. А да се и не помиње оно што се може видети на осталим школским подручјима. Треба се, на пр., само сетити какав се став имало у просветној централи у једном питању где су бројке имале прву реч, — у питању броја учитељског кадра. У томе чисто рачунском питању, где би по природи саме материје била излучена свака субјективност, ова је несметено витлала, па се час тврдило да је наставнички кадар страховито набујао и одмах се редуцирају школе и одељења; док ће се мало година разлећи глас: Наставника је премало, отварајмо курсеве! Само, не треба мислити као да се овај индивидуалистички став треба да упише у грех појединцу: овоме или ономе школском раднику, овој или оној школи или школском систему, овом или оном политичару или овој или оној просветној политици. Не, овде је реч о духовном ставу који је својствен једном времену. Реч је дакле о духу извесне епохе, о једном епохалном принципу. Историја човечанства, па и историја појединих народа јесте у ствари уобличавање, објективисање тих принципа и њихово смењивање. Уколико има законитости у историском ходу и збивању, она настаје из структуре епохалних принципа. Имајући то на уму, може да се разуме то што у свакој епохи сви видови човекова живљења и делања у својим основама показују извесну сличност и карактеристичну повезаност. Привреда и култура, политика и став човека према човеку •—■ колико год су то самосталне, често мало сложљиве области, ипак су то разни видови у којима се епохални дух реализује, и по томе је за те своје видове он њихов одредни чинилац. То исто важи и за школство. И њега одређује један дух времена, и оно није препуштено произвољностима. А што у нашем школству сусрећемо управо такве појаве, то не значи никако да су то наше особености и наше слабости. Индивидуализам и с њим у вези субјективизам критичара нашега школства и наших заговарача школске реформе, као и исти дух који прожима наше школство као такво — то су неоспорно одречне појаве и слабости. То су ван сваке сумње наше мане. Али једновремено то су симптоми који се не виде само у нашем школству. Двадесет минулих година нашега живота крцате су тим болесним појавама на свима подручјима нашега друштвеног и државног живота. Било да је реч о привреди или уметности, о политици или породичном животу — на целој линији нашег живљења врви од