Prosvetni glasnik

Школство на прелому

23

нездравих појава, свуда знакова неодговорног нзживљавања појединца, свуда кобних трагова индивидуализма и субјективизма. Зато постоје разлози да се овде говори о једном духу који је захватио и још држи нашег човека у свима његовим димензијама. Дакако, то није само наш дух и хоћемо да верујемо да он уопште није нашки дух; има га и у осталом свету и данашњица тога света није у малој мери одређена управо рвањем са тим духом. Само, наша стварност, грдне невоље које су се свалиле на нас, задаци које сваки дан наше претешке свакодневнице пред нас истура, све то императивно налаже да се симптоми добро уоче и да се постави дијагноза. То је прво што нам наша животна уљештеност ставља у задатак коме се не можемо уклонити нити више покушавати да се уклањамо. Наше школство није никакав самостални феномен наше народне и државне стварности. То није, уосталом, ни једно школство, ма да је било, и то недавно, свуда у свету па и код нас знакова да се школство учаури у аутономну област и да служи само себи. Уколико се у томе успевало, тај је успех био кратког даха. А тако је било и код нас: и наша аутономија универзитета па макар била растерећена наших слабости, запала би нужно у ћорсокак. То је имало нужно да се деси из простога разлога што се то опире основно.м принципу школе као такве — да је она орган, да она служи. Разуме се, то важи и за остале видове живота, али школство ту црту служења особито подвлачи. Та повезаност школе са животом и чини да се на њој могу најлакше на уоче и добре и лоше стране живота једне заједнице. Напред је истакнуто да наше школство прожима дух индивидуализма и субјективизма. Исто је тако речено да су то одречне карактеристике. Сада треба истаћи да су те карактеристике знаци критичне ситуације у коју је запало школство, као уосталом и сав наш живот. Да би се уочила сва збиља те критичности, треба имати на уму позадину, духовну основу из које је делом бар растао наш живот за ово непуно столеће и по. Деветнаести век много интензивније захвата својим струјама наш живот него што се обично мисли. Све те струје пак имају један извор. То је рационализам као епохални принцип Новога доба. То је доба било најављено колосалним узмахом човековог разума. Резултат тога било је процват наука, особито егзактних наука. Благодарећи раду свога разума, човек ставља у службу природу и њене силе, он изграђује једно своје царство ■— царство технике. Тиме се човек дефинитивно ослобађа свога потчињеног положаја, постаје свој господар. Овај процес еманципације иде свима димензијама којима се реализује човечји живот. Ломе се старе привредне форме да би несметано могао да размахне човек стваралац — рађа се либералистичка привреда где ће утакмица ношена једино жељом за личном добити бити главни мотив привредног делања. Изграђује се тип либералистичко-демократске државе која индивидуи-грађанину принципијелно гарантује аутономију његове личности, имовине и делатности. Наука, добија огроман значај, јер се знање заиста идентификује са силом, са моћи. Човек је утолико човек