Prosvetni glasnik

Школство на прелому

25

првих година овога века. У своме методском делу, та је педагогика тај свој положај апсолутно задржала до недавна. Хербартова методика корисно је уобличавала школску праксу кроз генерације наших учитеља и наставника уопште. Она је давала чврсте и смишљено одређене облике методском поступку, и тиме у наш примитвни менталитет покушавала да унесе дисциплинованост и сређеност, —• особине рационалног мишљења. А и педагогика, особито пак методика Хербартова савршено су израз рационалистичког духа. Једна подробнија анализа то би лако показала. Нека буде поменуто само чудно поклапање између атомистичког духа који је доминантан не само у природним наукама него добрим делом и у филозофији рационализма, и дробљења предмета на методске јединке. Методски поступак Хербартоваца сав је синтетичан, и зато у њему најважнију улогу имају ступњеви синтезе и асоцијације. А и физика као и хемија су синтетичне у свом основу. Да се пак нарочито и не помиње што је Хербарт наставу, знање, учинио првокласним фактором у процесу формирања личности: одбацује могућност наставе која једновремено и не васпитава. Ту је принципијелно разум идентификован са човеком као таквим. Овај основни став рационалистичког епохалног принципа, из кога као што се видело, нужно следе даље његове ознаке : либерализам и индивидуализам —, довео је до побуне против тога принципа. Побунио се човек као целина што не може легално да дође до изражаја једна суштаствена страна његовог бића, а то су емотивно-иагонски слојеви; побунила се, како би рекао Клагес, „душа против духа". Разум, као творац научних закона по којима и природа добија своје устаљене облике, као градитељ читаве цивилизације са њеним техничким чудима нашао се сучелице са неуобличеним и хаотичним снагама које су сама динамика. Настаје мешање епохалних принципа: место разума хоће да заузме живот. Само, тај нови принцип иступа искључиво негативно. А кад се узме у обзир да се ова борба води у личности, да је индивидуа њено поприште, онда није никакво чудо што се смена епохалних принципа изводи у смислу да рационализам уступа место разобрученом индивидуализму. Јер најиндивидуалније у човеку баш и јесте ирационални живот, док разум дела у општостима и апстракцијама. Ова смена долази до изражаја у науци, филозофији, уметности, али се она јарко осећа и у свима областима човекове делатности. Психоанализа са свима својим сателитима, експресионизам са мноштвом изама који су преплавили свет двадесетих година па наовамо, филозофија живота, интуиција, животни елан —• тс су новине које уноси нови принцип у науку, уметност, филозофију. И у све те области нови принцип упада рушилачки. Наместо реализма и натурализма у књижевности и уметности уопште, где често није било лако оделити науку од уметности, али где је можда због превласти рационалног било до виртуозности изграђених форми, — сада долази на свет поезија без стиха и чуднога ритма, кубистичка и футуристичка слика без облика, цени се примитивно у уметности, као црначка пластика итд. У филозофији наместо апстрактне и мисаоне сјајне архи-