Prosvetni glasnik

Просветни гласник

бити завод за спремање чиновништва. Ни после свршеног вишег течаја, а камоли после нижег, нико не би смео бити примљен у јавну адмиииетративну ни техничку службу, ако није после средње школе с успехом свршио предвиђену озбиљну стручну школу за административна и техничка занимања, а уз то навршио бар 20 година. Т,име би се добило врло много. Избегла би се навала на женску средњу школу не у циљу задобијања ширег и продубљенијег општег образовања по себи а и као солидне припреме за стручно даље спремање за привређивање, већ навала првенствено у циљу стицања сведоџбе мале и велике матуре ради запослења у јавној служби, иако средња школа досад ниуколико није за те циљеве била целисходна припрема. У добу, дакле, када се девојчица, као и дечак, у осталом културном свету, после свршене осморазредне основне школе а са 14—15 година живота, упућује и на најобичнији занат или у разне стручне школе, безброј наших омладинки пуни протекцијом, „милом или силом", сва могућа надлештва, иако још физички неочврсле, етички недозреле и стручно потпуно неспремне и за животну борбу и за исправео и по народну заједницу корисно привређивање 2 ). А шта тек да речемо за виши течај наше досадашње женске гимназије? Уз мали број стварно даровитих девојчица за више образвање у њега су хрлили и у њему се сустицали и сви обирци и трговачких, учитељских, саобраћајних, виших занатских средњих техничких и уметничких школа. Све су ове школе примале под извесним условима — само виша гимназија није одабирала. Какви су онда морали бити и чисто интелектуални резултати таквога просветнога устројства, и сувише је добро познато. Средња школа, женска као ни мушка, није општенародна као основна. Она народ и државу стаје огромних издатака. Зато и мора бити доступна једино физички, умно и етички одабраној омладини оба пола из свих слојева нашега народа, како из вароши тако и са села. Остали се морају задовољити осморазредним основним образовањем и стручном спремом занатском и практично-привредном. Само таквом политиком просвећивања изаћи ће се на једини прави пут ехватања: еваки члан наше народне заједнице мора се поставити на своје право место. Настава у будућој женској средњој школи безусловно мора бити целодневна и трајати пуна 4 часа пре подне и 3 часа после подне. Ако се поступи по горњем захтеву ступања у женеку средњу школу тек од дванаест година и захтеву одабирања било помоћу озбиљнијих пријемних испита или „пробних недеља" рада као и психотехничких саветовалишта, број девојчица у женским средњим школама смањио би се бар на половину и проблем вечите оскудице школских зграда постепено би отпао. Само целодневним школским радом могу се омладинке стварно васпитавати и образовати за радни живот на корист заједнице. Само тако могу се постепено отети злом деловању вели-

2 ) Па онда стално лупамо главу и вртимо се у безизлазном кругу проблема чиновничке пренатрпаности као ниједна земља на свету!