Prosvetni glasnik

198

Просветни гласник

Принципијелно говорсћи, суштина те спреме ј.е у томе да се студент научи да педагошки мисли и да педагошки осећа, краће речено да се уживи у педагошки став. Према томе, педагошки став се дели на педагошку мисао и педагошко осећање. Педагошка је мисао, принципијелно узев, плод студирања педагошке проблематике, а она се »е може добити ни преко добронамерних савета чланова испитних комисија ни присуствовањем туђим предавањима, т. ј. хоспитовањем; напротив, она се добија дужим удубљивањем у васпитне чињенице, васпитне проблеме, васпитне теорије у прошлости и садашњости и удубљивањем у организацију васпитних установа у доба када је студент способан да све то проучава мирно, прибрано и без предубеђења. Ове би студије стајале бар једну пуну годину и чинили би теоријски део педагошке спреме, дакле област проучавања педагошких наука и то: теорије васпитања, дидактике, методике, историје ваопитања и упоредне иедагогије. Те се студије морају тако организовати да из њих резултира уверењ;е да про^фесор није само наставник и предавач знања, садржаног у школском наставно-м градиву, већ да је, и то у првом реду, ваопитач народне омладине, дакле да учвника поучава и образује његову вољу и карактер. Нема у школи ниједног наставничког позива а да његов носилац није толико свестан да је и еаепитач у исто време и у исто доба, који не би био прожет високом свешћу да се у његовом раду за добро учениково> увек тиче јцелог човека и његовог будућег развитка. На то га гони педагошка стварност, јер цео човек трии штету, ако при сво<ме васпитању педаго^шки буде поцепана његова личност. Дакле, у своме позиву је наставник у ствари васпитач омладине, а она је један део народа и то онај део који ће живот и будућност свога народа изграђивати, и тако је наставник, поставши мандатор народне заједнице, постао васпитач народа и у тој својој функцији он мора своја друга лична уверења оставити за арену живота, т.ј. за своју активност ван школе. Исто тако из тих студија има да резултира и уверење да свако поучавање и сва предавања служе образовању детета и да образовање се добија наставом, т. ј. асимилацијом оних образовних добара којима наставник као стручњак савршено влада. Укратко, из тих студија има да резултира педагошка одговорност која је нераздвојно везана за позив гимназијоког професора, одговорност за научно знање, духовно образовање и карактер детета. Из овакве педагошке мнсли има да ее роди недагошка пракеа, т.ј. примена педагошке мисли на наставнички и ваепитачки рад и утицај на децу и ђаке. У суштини својој вредност педагошке спреме за наставнички и васпитачки рад у школи не лежи у педагошком знању већ у примени педагошке мисли на рад са децом