Prosvetni glasnik

204

Просветни гласник

стању да даду слабу оцену, маколико ђак слабо успевао. Сећам се једног директора из категорије преблагих. „Па знала Вам је нешто да прочита", рекао би ми често и за ученицу V и VI разреда која би чак траљаво и читала! Сама чињеница што ми, и поред свих опомена да бележимо чисте оцене, већином у свој нотес бележимо: 2, 2+, 2 3 , 3—, З 3 итсл. нијансирајући сваку бројку за читавих пет ступњева, очевидно говори за то како је тешко засећи чисту оцену без колебања и како се ступњеви успеха тешко дају прецизно изразити. Па зар нам онда горњи примери у њиховим безбројним варијацијама не указују на то да бројна данашња оцена, било од 1—5, или каквог било другог бројног уобичајеног низа, ни из далека није некаква апсолутна мера ни израз ученикова знања, умења и владања, кад она тако варира и код једног истог наставника, према стицају прилика под којим се оцена даје, а камоли код два разна наставника истога предмета, или тек у разним школама истога места или из разних удаљених покрајина. Запитамо ли се сада, зашто да оцена није прави израз ученикове радне способности и делатне вредности и где лежи узрок томе? Да ли у наставнику или ученику или негде изван или изнад њих обојице и њихових моћи? Томе има читав сплет и узрока и разлога а сви се они могу груписати у оне објективне и чисто субјективне природе. Почећемо са објективним, са оним што је изнад и ученика и наставника при оцењивању, Сама природа оцене као такве, као броја, нечега неумитно прецизно одређеног не може се никада поклопити са природом знања, умења, понашања као менталних, етичких и социјалних вредности у живоме бићу. Број може да буде прави израз за чисто квантитативно и материјално, док су оне унутрашње вредности у људскоме бићу ученичком квалитативне природе а дате у безброј прелива. Ни знање, ни вредноћа ни владање нису мерљиви ни „кантаром, ни рифом и аршином", па следствено и не могу бројеви бити њихов тачан ни прави израз. Што се оцена у виду броја упркос тога још таквом сматра и практички примењује у школскоме животу, само је једна укорењена заблуда преживеле старе школе, која се нимало не слаже са духом и циљевима данашње радне школе. Али схвативши оцену—број ма и као само симбол поређења знања и радне способности код ученика истога разреда, да видимо да ли нам се и уколико истављају ипак тешкоће при оцењивању на уобичајени начин? Признамо ли, да је према самој природи ствари објективно мерење знања и умења немогуће,