Prosvetni glasnik

РУЖНЕ НАВИКЕ У НАШЕМ НАРОДУ И У НАШОЈ ШКОЛИ

Могли бисмо овај наш чланак да почнемо шаљиво — речима: „одузми Србину славу и' — псовку, па си му одузео два значајна обележја!" И, коликогод је слава наш лепи обичај, толико нам је псовка ружан. Само то што се осећа и намеће потреба да се о овој ружној појави у нашем народу и школи говори, доказ је да то зло постоји, и да га треба искорењивати. Псовка је постала тако честа и уобичајена, да се она изриче несвесно, не размишљајући, не уносећи се у њено право значење. А када бисмо то и за тренутак учинили, застали бисмо запрепашћени пред речима које смо притом у реченици поређали. Но погрешно би било ипак отуда изводити закључак да је наш народ духовно и душевно покварен, блазиран, изопачен, без вере у Бога и светиње. Напротив, он је и добар, и душеван, и побожан. Ми знамо да наш народ неће да почне рад у пољу, на њиви, а да се не прекрсти и позове Бога у помоћ: он се прекрсти и благосиља када хоће да попије чашу ракије, он се крсти када легне да спава, он поздравља рађање сунца крстећи се, — онога истога сунца које ће мало касније да опсује, чим му во у јарму, на њиви, крене улево или удесно. Он ће тога истога Бога да опсује, кога је малочас призивао у помоћ, чим му во застане при орању, чим му плуг запне о какву подземну жилу или камен. Па како би се могле да објасне ове супротности између душе и језика код нашега народа? — Само као ружна навика и сировост његове душе и духа, мала његова култура, о којој на селу нико и никад не води рачуна. И оно мало његових васпитача на селу — поп и учитељ — ретко су му икад казали да то не ваља; напротив, и од њих је он покаткад чуо рафиниране псовке свега

Ал. Н. Милићевић