Prosvetni glasnik

218

Просветни гласник

цеобичан у Црвој Гори, ако би се тамо и могао наћи, па тим Вушовићево тумачење има много више вероватности. И поред све логичности у доказивању г. Ђукића не чини нам се убедљиво његово тумачење прилошког значења речи рано у овим Његошевим стиховима. Инверсиј.а у стиховим.а: „Куда си ми улетио^ мој соколе! од дивнога јата твога, брате, рано! место „Куда си ми улетио тако р.ано од дивнога јата твога, мој соколе!", одговарала би стварно Његошеву песничком стилу, али не и стилу народних тужбал.ица. Припеви у тужбалицама су редовно узвичног вокативног карактера. 3>ато не би одговарала томе стилу инверсија која би прилог бацила из првог стиха у узвични припев другога стиха. Намеће се питање, је ли Његош једну своју стилску особину унео у тужбалицу којз је по свему другом очувала особине 'народног стила. За тужбалицу Његошеву рекао је згодно Вук да се не може рећи да је „сестра Батрићева или друга каква Црногорка све овако сложила или вамјестила, али се за цијело може казати да овдје нема ни једне ријечи коју покајнице у Црној Гори нијесу говориле" (Ж. и обичаји, стр. 176). Могли бисмо овоме додати да нема ни једне речи која се у тужбалицама народним не би казала, или, што каже Вук, „намјестила" истим редом речи и израза. Инверсија у којој би прилог рано овако дошао у припеву била би необична у народној поезији уопште, не само у тужбалицама. То би морала бити само Његошева одлика стила. Његош је могао пустити личности Горског вијенца да говоре и његовим филозофским језиком, да се служе и његовим речником, али је сватове и покајницу оставио да проговоре правим народним језиком и у правом народном стилу. Зато је тешко без резерве примити тумачење г. Ђукића. Чак и поред тога што морамо узети у обзир још једну занимљиву ствар на коју сам наишао прелиставајући Горски вијенац и Вукове тужбалице, у чему би г. Ђукић могао наћи поткрепљење за своје схватање, и што би његовом тумачењу дало несумњиво прилог вероватноће. У Животу и обичајима Вук је прештампао и тужбалицу из Вијенца. Ту имамо овако написане прве стихове: „Куда си ми улетио, мој соколе! Од дивнога јата твога, брате, рано!" Одвајање запетом рано од вокатива брате показује ј-асно да је онај ко је то учинио подразумевао ту прилог рано, јер Вук не одваја два вокатива именица у оваквим вокативним изразима (а тих има много: роде браћо, срећо децо, граде Андро и сл.). Јесмо ли сигурни да је Вук овде унео ову запету, кад знамо да он није издао за живота Живот и обичаје, него је Одбор за издавање Вуковијех дјела књигу издао 1867 год.? С друге стране, можемо ли допустити претпоставку да је 'то учинио Одбор који је спремио за штампу књигу која није била потпуно готова, — кад оам Одбор кеже у уводу да је књига наштампана „без икакве промјене онако како се нашла"? Било како било, ствар је врло занимљива. У једној запети крије се одавно оно што је г. Ђукић дао недавно у свом тумачењу овог места у Горском вијенцу. Ако се Вуков рукопис Живота и обичаја чува, и ако се тамо валази запета, онда се Ђукићево тумачење потпуно слаже с Вуковим разумевањем Његошева текста. Сва три, дакле, значења речи рано у овим стиховима могу се доказивати, али ја бих рекао да је вајвероватније значење које јој је дао Данило Вушовић Д-р Јован Ј1. Вуковић