Prosvetni glasnik

130

Прокветни гласник

цркви, а своју воденицу у селу Михаиловцу михаиловачкој цркви, чији је ктитор кнез Михаило. У писму које је тим поводом послао министру правде и просвете Стефану Стефановићу-Тенки, под чију је надлежност спадала и црква, кнез Милош излаже своје личне побуде за то. „Сердечно побуђени чувством благочестија, ■— каже он, — почитујући по достоинству храмове Господње, и желећи постојано да свети храмови колико је могуће више у цветујућем стању буду", он чини црквама овај поклон. Пре три године, 1836, по кнежевој жељи направљени су инвентари и постављени тутори по црквама где их до тада није било. Туторима је стављено у дужност да мотре да се црквено добро и имање „не разтурује и не батали, и да на пример свештеник или други ко, црквено добро на своју сопствену корист не обрће". Два пута годишње, о Ђурђевудне и Митровудне, тутори су били дужни да подносе црквене рачуне световној власти на преглед и одобрење. Држава је била врховни чувар и моралних и материјалних добара цркве, она је одређивала њен пут и предводила је као културног и националног сарадника. Став кнеза Милоша према цркви и вери уопште био је одређен колико националним схватањем светосавља, као моралног и духовног израза српскога народа, толико исто и једним унутрашњим религиозним осећањем које је живело у њему као елеменат његове душе. Све оно што се дешавало са њим и са српским народом претстављало је за њега један велики религиозни доживљај, којим је било дубоко захваћено* његово људско биће. У својој личној судбини, заиста необичној и срећној, а исто тако у судбини српскога народа, који се под његовим воћством диже из крви и нечувених страдања, кнез Милош је видео не само дело људске памети и његове физичке снаге, него и „прст Божји", моћну силу Божје промисли. Божјом вољом и његовим учешћем одређен је овакав судбински пут и њему и српском народу, мислио је он. То је крепило његов творачки дух и јачало веру у Бога и његову правду. „Ја сам по промислу Божјем глава овога народа" — пише кнез Милош у Карловце српском митрополиту Стратимировићу 1832 године. Због тога целога века, у дому и у цркви, захвално благодари Богу на његовој милости и диви се „премудрости и величеству његовом". А као видан знак те благодарности, и вере у Божју помоћ и заштиту, он гради многе цркве и задужбине по целој Србији, и предаје их потомству у наслеђе, себи и своме времену за спомен, а за корист и срећу српскога народа. Тиме кнез Милош наставља задужбинарску и српску православну традицију династије Немањића. Д-р Радосав Марковић