Prosvetni glasnik

Ст.о десет година Народне библиотеке <у Београду 131

Већ друге године од свога постанка Библиотека се сели у „Правитељствену типографију", данашњу Државну штампарију. Она се тада назива „Књажеско-типографијска библиотека". Заједно са штампаријом, Библиотека се исте године у септембру месецу премешта у Крагујевац и тамо остаје до јуна 1835 год. Затим се враћа у Београд. За све то време она је углавном „без сваке ползе и употребљенија". По одобрењу кнеза Милоша, 1838 год. Библиотека прелази у Попечитељство просвештенија (Министарство просвете). Од тада"па све до 1870 год. она је библиотека Попечитељства просвештенија, иако се од времена Ђуре Даничића почиње да назива Народном библиотеком. Попечитељство се стара о Библиотеци. Оно обраћа „вниманије на подизање и попуњење" Библиотеке „као главног средства к изображењу". Још исте године, 1838, купује библиотеку Лукијана Мушицког, у којој је било 1066 књига. Сем тога се труди да набави што више „нуждних и полезних" књига. Од „иншпектора типографије" тражи да се Библиотеци шаље свака књига која се штампа. То је т.зв. обавезни примерак, на који је Библиотека имала право готово од самог ■ свог постанка. Год. 1840 Попечитељство је утврдило да се Библиотека „јошт у највећем нереду налази". Одредило ј и Симу Милутиновића Сарајлију да „налазећу се при истом Попечитељству Библиотеку ових дана претресу, књиге све редом прегледају, попишу, у каталог пристојно ставе ...". Сима Милутиновић је тражио разне изговоре, а Зорић некадашњи „васпитатељ српских кнежева" Милана и Михаила, отворено је изјавио да је по његовом мишљењу састављање каталога „маловажно за народно изображеније зањатије". Он је веровао да ће време које би на том послу утрошио „на обштествену ползу употребити Просветни гласник бр. 3—5 6

Глигорије Возаревић е школске директоре Ђорђа Зорића