Prosvetni glasnik

ПЕДАГОШКИ ИНСТИТУТ—СРЕДЊЕ ШКОЛЕ

Питање ледашшке спреме гимназијских професора још је на дневном реду међу проблемима наше просвете. То је питање нарочито важно зато што период гимназијског школовања пада баш у оно доба детињег живота које је толико подесно за обр^азовање деце у телесном, умном и моралном погледу да се том околношћу мора до краја користити. Да је педагошка спрема неопходно потребна следује из дужјности и позива гимназијског професора и он не сме бити само стручњак у свом предмету или групи својих предмета, т. ј. само учен човек, јер је оваква спрема потпуно недовољна за рад и позив професора у гимназији, јер оно што професор мора у васпитању омладине да буде то је личност пре свега а не педантни, учени, па чак и преучени стручњак. Без педагошке спреме и као стручњак у својој науци ступа млади суплент а дојучерашњи студент и доноси собом све научне методе, све научне појмове и сав научни речник своје струке и ништа више. Са њима он одмах почиње свој рад у гимназији са децом, не више са фактима природе или ма које друге области стварности, и са теоријама своје науке. Несвестан да је оитуација појавом деце из основа измењена, млади суплент наставља свој посао са вољом и надом у пун успех. Међутим време пролази, ђаци заиста у почетку реде и слушају и пазе сваку његову реч и покрет, што је редовна и обична појава код деце када пред њих ступи нови професор, па и поред свега тога успех ипак не долази а ђаци дају да се то и осети. Тако и једна и друга страна убрзо увиде да немају оно што траже, да се отуда јавља и брига и разочарање као плодови овакве ситуације. Тек тада почиње гимназијски професор да осећа да студирати једну науку и предавати ту науку .није једна иста ствар, напротив да су то две разне ствари. Сада почиње код младог суплента дуги период распитивања и лу-

Милорад Ванлић