Prosvetni glasnik

Васпитавати за радостан творачки рад

233

важе простосрдачну наивност и доброту правих прегалаца и друштвених бораца и стваралаца. Индивидуалистичким, формалистичким васпитањем постиже се вештина за интелектуалне, вербалистичке логичке акробације; стиче се дух контрадикције, воља за опонирањем и противречношћу, страст да се увек има друго и друкчије мишљење од осталих. Такви људи, међутим, имају лако створено, променљиво и површно мишљење о свему. Они обично живот узимају као смешно збитије, погодно за потсмех и пошалицу. Данашња индивидуалистичка, вербалистичка школа, чедо рационализма и материјализма, као некад у доба хуманизма и ренесанса, одгаја све већи број безверника, духовитих и заједљивих младића, површних у свему, али смеоних, својеглавих и дрских. У данашње време се још једном потврђује да сваштарство и надрисвезнање стварају још и јако сујеверје и склоност ка фетишизму примитиваца. Квантитативна и књишка култура садашњице у ствари значи поновно падање у духовно и морално варварство. Отуда је у наше доба настала погубна духовна и морална пометња у великоварошком животу. Бог је одбачен из многих људских срдаца али на његово место ништа ново ни веће није постављено у празне душе. Нестало је у градовима код многих људи духовне темељитости и кротког поуздања, јер немају животворну и спасоносну веру, јер не живе у њој; а једино вером се остварује јединство циља у животу и постиже ослободилачка и мироносна душевна хармонија. Цепидлачење, цинизам и подсмех свему јесу родоначелници савремене духовне и моралне анархије у такозваном културном свету. У вери је морална хигијена којом се прекаљују карактери и спремају за благородна дела. Верско одушевљење лако обузима младе душе и брзо се преноси на друге. Ученици треба у школама као и на дому, да свакодневно преживљују верско-моралне истине и да се вежбају да, преданим радом и примерним животом, служе Богу и народу. Неговању карактера, моралном васпитању треба у школи дати најважније, прво место. Морају се једном у школама установити и видне награде за ученичке врлине и моралну храброст и чистоту душе и тела. Ученици треба стварним чинима у животу да полажу испит честитоети и да зато, као награду, добију видно јавно признање. До сада су, нажалост, у морално безбојним и духовно пасивним разредима неваспитани, дрски и безобразни, често порочни ученици, обично по успеху. слабији и поновци, намећући се за неку врсту вође, давали изглед целом разреду и утицали на његово понашање. Отуда појединачно лепо васпитани ученици, под њиховим притиском, почине у