Prosvetni glasnik

О српским фрескама

313

раздобља Нереза и Мистре, уметности Комнена и Ђота, — једини претставнгак монументалног живописа у Европи била је српска рашка школа. Античка и стара хришћанска инспирациј а наслућују ее тада у експресији, ритму, драматици. Покрет је дискретан носилац израза. Грација и племенитост облика говори о наслањању на најбољу традицију. Тако Студеница и Ђурђеви Ступови су у оквиру најбоље цариградске школе. И Охрид, Солун и Мала Азија утичу. И у Милешеви наслућујемо још одјек Нереза. Жича и Пећ покавују тежњу за еманципацијом при свем том. Милешева и нарочито Сопоћани дају неку нову слободу у проналажењу монументалне форме која је условљена другом техником фреске, насупрот мозаику. Нове изражајне могућности доживљују ту свој расцвет, најсмелији у тадашњој Европи. Сопоћани су споменик кО'ји се може мерити са највећим уметничким вредностима свога времена. Са тим манастиром стоји Србија у једном тренутку -на челу етваралачких напора. Сопоћани су Сикстинска капела XIII века, могло би се рећи без много претеривања. Ариље и Градац чине прелаз из тог монументалног стила у живописно епско приказивање, пуног занимљивих детаља. Са ширењем српске државе у вардарекој области и Македонији, у XIV веку, српска уметност пада под јачи утицај Византије, династије Палеолога. Чар1обна мистика Истока и хеленистичка ученост и грација опчаравају Србе. Атос, Солун и Охрид, својим богатим тековинама инопиришу. У (сликарству на место' монумвнталности долазе или декоративне хар!Моничне комповиције, или фризови циклуса, који се развијају као на свитцима, текући у хоризонталн:им зонама. Утицај касно-античких румописа са својим бајкама и анегдотама видан је. Динамичније по цртежу, живље по боји, добију ове илустрације у свежини и живописности. Углађена елеганција и лепота ликова пада у очи. Архитектонска штафажа и наговештај предела помоћу стена узети су очевидно са хеленистичких узора. Са тамно плаве позадине контрастирају љупки тонови боја. Слике постају пластичније, покушава се и наговештај дубине, а комповиција је уравнотежена. То је доба префињеног квалитета и великог квантитета стварања, али свега у средњим сразмерама и никако монументално. Али под овом моћном византиском инспирацијом ствара се једно мноштво' сликарских ш^кола код нас у цветнам раздобљу од Милутина до Душана. Већ Петковић је уочио ту разнолику диференциацију праваца. Тако аристрократска дворска хиландарска школа, чија су три