Prosvetni glasnik

ОСНОВНИ ПРОБЛЕМ СРПСКЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ 1}

Данашње предавање посвећено је проблему српске ликовне уметности. Да одмах нагласим, да сам ово предавање схватио не као прилику да проучим еиз проблема којима се српска ликовна уметност бавила, већ као могућност да кажем своје мишљење о месту и улози који српској ликовној уметности средњега века у ликовном стварању уопште припадају. Да бих то уопео, оматрао сам за потребно да, у неколико речи, објасним своја схватања о уметности уопште. Можда ћете имати утисак да. сам се иа тај начин удаљио од битног, од главног проблема који нас интересује. Његово разумевање, међутим, није могућно без једног претходно јасно дефинисаног и чврстог полазног става. Уметност пружа један више мање непрекинут ланац, једну више мање сажету слику еволуције духа. Почевши од регистровања само површних чулних утисака, од савлађивања облика и његових граница — она је пребацила своје ннтересовање, поиут детета, са материје, са ограниченог, на апстрактно: на причу и неограничено. Сазревајући, дух ће покушавати да измири ове две крајности, а тежећи да међу њима успостави контакт и да их компромисно реши. Уметност старога века је у целини подељена између двеју ооновних манифестација духа, час предоминира материја, час идеја. Грчка и римска уметност скоро у целости решавају проблеме којн су произашли из анализе материје, т. ј. облика и њихових *) Предавање одржано 3 јула 1942 године на Академији ликовних уметности у Београду, приликом свечане предаје диплома првим свршеним слушаоцима Академије.