Prosvetni glasnik

БЕЛЕШКЕ И ПРИКАЗИ

Два века српског сликарства од Милана Кашанива, директор.а музеја Кнеза Павла, 1П ГоНо, 42 с. + 120 репродукција. Издање Државне штампарије, Београд 1942. Овом делу које је издато иницијативом Министра просвете, г. Велибора Јонића, претходи неколико предговорних речи самога г. Министра који, у овој импозантној галерији слика нашег 18 и 19 века, с правом види „доказ уметничке способности српског народа као и јачине његовог нагона за мирним радом и културним стваралаштвом". Ово значајно дело г. Кашанина приказује нам два века српског сликарства: 18, и 19 век, који „нису ни код нас ни у иностранству толико познати колико заслужују". И то је довољан разлог да се о њима пише, утолико пре што у њима српска сликарска уметност, после своје славне средњевековне епохе и своје декаденце у 16 и 17 веку, поново налази „своју другу велику епоху". 1 Ова епоха у свом развоју пролази кроз извесне фазе које претстављају различите оријентације сликарске уме^ности. Г. Кашанин прати ове фазе у шиховом развоју, означава њихове претставнике, даје уметничку анализу њихових радова износећи од свакога по неколико репродукција; и то пружа прилике читаоцу да се вежба у уметничком посматрању и суђењу. Прва фаза почиње с бароком, који се увлачи у српско сликарство под утицајем Запада. С њим се чини прекид с традиционализмом у двоструком смислу: у смислу искључиво црквене тематике и византијског начина обраде. С бароком улази у сликарство не само један нов стил већ нарочито једна нова шира тематика. Природа, нага тела, композиције из националне историје, портрети, све то прекида мовотонију религиозних мотива. „Сликарство постаје интимније, веселије, више световно и по духу и по темама." ; — У првој четвртини 18 века сликари су били већином монаси и свештеници; сликали су у манастирским атељеима, без потписа; тек од средине 18 века већина сликара је из световног реда, школује се на страни, и потписује своје радове. — Да је барок могао у нашој средини да заузме место традиционализма, нису томе допринели само уметници већ и њихови послодавци. „Грађани су се толико дружили са људима суседних народа, путовали, гледали око себе и прилагођавали се новом животу да су, крај свег поштовања националне традиције, брзо нашли у бароку израз оног удобног и радосног живота, којег су били тако жељни после ропства под Турцима." Ипак то не значи да се црквене ствари нису радиле; оне само нису биле једини и искључиви предмет сликарства; уствари сликари су још кроз цео 18 век углавном живели од поруџбива мавастирских и црквених, па и кроз 19 век своју најбољу зараду су имали од израде иконостаоа.