Prosvetni glasnik

424

Просветни гласник

Претставници барока су: Христифор, Јоаким Марковић, анонимни сликари фресака цркве манастира Крушедола, Никола Нешковић, Васа Остојић, Јанко Халкозовић, Амвросије Јанковић, Димитрије Бачевић, Теодор Димитријевић Крачун, који „превазилази све претходнике . . . први стварни мајстор међу новијим српским сликарима, неоспорна слава српског барока", Димитрије Поповић, Георгије Тенецки, који уноси у снажни и патетични барок љупкост и грациозност рококоа, и на тај начин, у последњој четвртини 18 века, ствара нову струју, мешавину рококоа и барока, чије је главни претставник Теодор Илић Чешљар. Крајем 18 и у првој четвртини 19 века класицизам у уметности и рационализам у просвети дају тон духовном стваралаштву. Класицизам у сликарству се познаје и по темама које се узимају из грчке и римске историје и митологије, и по >обради, где „композиције постају прегледније, цртеж прецизнији и снажнији, боје мирније,... покрети у фигура су одмерени,... сликаре више руководи разборитост него осећајност". У првој половини 19 века на сликарство је највећи утицај вршио грађански сталеж, м,а да је црква била још и тада највећи послодавац и покретач сликарске уметности. Цркве су припадале општинама, „и општинари су били ти који су бирали и плаћали уметнике . . . За дивљење је како су, каткад, мале општине и мали људи умели давати велике суме за слике у својој цркви. Општине су се надметале која ће имати лепши иконостас ..." С друге пак стране, поред црквених слика радили су се много и портрети. „Никад се код нас грађани нису толико иортретисали као у првој половини 19 века." Пејзаж је мало рађен, јер то нико није тражио; мрт,ва природа такође врло мало. Међу значајнијим претставиицима овог правца поменимо Арсенија Теодоровића, врло плодног сликара, који је израдио 26 иковостаса и више портрета, и који претставља једну од најкрупнијих личности у нашој новијој сликарској уметности, и Константина Данила, великог сликара средином 19 века, чији је -аутопортрет једно оД најлепших дела које је икад створио један српски сликар. У неким својим портретима „Данил је савршен". Његове „портрете архимандрита Павла Кенгелца и свештеника Јована Поповића могао би потписати и вајбољи савремени сликар у Европи". „Данил је као портретист невадмашан." Поменимо још Николу Алексића, врло плодног сликара, који је израдио >око 1000 црквених слика и велики број портрета, „међу којима има одличних и слабих, .али који показује такву убедљиву и снажну реалистичку црту какву нема ни један други уметник из његове генерације"; и Уроша Кнежевића, који је „створио једну од највећих и најдрагоценијих галерија портрета које има у српском сликарству." Код њега је Кнез Александар Карађорђевић поручио око 30 портрета народних људи из устанка 1804, на челу са Карађорђем и члановима његове породице. „Ретко који сликар да је био толико тражен као Урош Кнежевић. Његов рад узет у целини претставља грађанеку Србију из средине 19 века." Трећа фаза марактерише се романтизмом, који се јавља у српеком сликарству око 1840 отприлике. Романтичаре одликује „велика љубав ка прошлости и народним песмама". „Догађаји из средњег века, личности из народне поезије, устаници под Карађорђем и Милошем, старе српске задужбине, уопште су главни извор и повод за сликање." Главни претставници овог правца су Димитрије Аврамовић, Павле Симић, који „с нарочитом пажњом израђује турске физиономије и костиме"; Аксентије Мародић који слика источњачке жене, витезе, просјаке; Новак