Prosvetni glasnik

366

Просветни гласник

делатност човечјег разума, а васпитање обухвата целокупно биће човеково, све стране његове. Имао би право. Зато нисмо могли избећп да, говорећи о свести, не помињемо и осећања, стремљења, вољу, рад итд., али смо дужни да неспоразум потпуно избегнемо. Природну подлогу за исправно васпитање имамо и онда кад новорођени члан заједнице већ по евом узрасту не може имати јасну свест у обележеном смислу. Ту подлогу чини осећање нераздвојне везаности најпре за породичну а потом за ужу и ширу народну заједницу. На том осећању се заснива целокупни развитак човеков у правцу личности од вредности. Помоћу првог осећања везаности за мајку заснива и умножава дете своје схватање заједнице и свој однос према њој док не доспе до највишег ступња заједнице — заједнице с Богом. Постепено, али стално, прелази то основно осећање у саосећање и љубав према другим члановима народне заједнице, према заједници као целини, према човечанству и према општој, вечитој заједници с Богом. Зато је најгенијалнији педагог (васпитач) свих времена, Песталоци, у породици гледао „школу моралности и државе" и тврдио „да је Бог најближи однос човечанства", јер је у њима налазио „позитивну клицу, из које произлазе и развијају се све истине, односи и појаве, као биљка из своје клице у семену". Свој идеал ненадмашног осећања ове повезаности имамо ми Срби у св. Сави. И баш зато што је оно особено за сваки народ, ми га називамо националним осећањем. Прожман овим осећањем појединац увиђа да се стварни живот његов састоји у везаности а не у својевољној, субјективној слободи. За разлику од других живих бића ова везаност претставља код човека преимућство да са поверењем и вером у неопходност увиди потребу ограничења својих посебних жеља и стремљења у корист заједнице. Познато тврђење да слобода једног човека лрестаје тамо где слобода другог почиње, не значи много за целину, ако се не схвати тако, да се правилно схваћена слобода налази само у слободном, добровољном потчињавању народној заједници, тј. да је само онај, који целокупним својим држањем служи заједници по свом слободном уверењу и најдубљем осећању, тек у истини слободан. Ова, једино права и могућна слобода, морална слобода, израз је и праве личности и највиших вредности заједничког живота. Она је редовно праћена, с једне стране, осећањем личног достојанства, а с друге осећањем ауторитета за заједницу и страхопоштовања према њој. Из ње произлази и дужност сваког појединца, да своје личне погледе и тежње, свој позив и сву осталу своју активност доводи редовно у сагласност с вредностима народне заједнице, с њеним добром и напретком. Таква служба заједници обележава се као национални рад.