Prosvetni glasnik

482

Просветни гласник

мена на време да се осврне на велику прошлост, да би ублажио уздахе своје. При психолошком пооматрању великих личности прошлости, он анализира и испитује прилив снаге и радости код оних, који су се борили и страдали за своје велике идеје и угледајући се на њихов херојски живот и њихову крепкост, веру и ентузијазам, он још с већом вером, снагом и радошћу продужује свој посао и борбу, кроз које све јаче осећа,> да је живот увек пријатан и леп, кадгод би се борбом све више у њега удубљивао. Овим он из историје дознаје да се у свету одиграло и изградило много великих дела, која се могу понова одиграти. Зато он смело корача напред у свом даљем раду, уверен да је данас ишчезло време сумњи и заблуда у реализовању човекових идеја и замисли. Претпоставимо себи човека, каже Ниче, који верује у то, да је довољан стоти део људи, одгојених у духу новог васпитања, да даиашњу доминирајућу а одвећ танке скраме културу очисти и замени новом, бољом, здравијохм, ■— какву ли он моћ осећа у себи познавши, да сву културу духовну, сав препород и обнову носе на својим плећима само неколико стоттгна људи! Но, у таквом „монументалном" обрађивању историје крије се и једна опасност. Све дотле, говораше Ииче, док се главно значење историје буде сводило на те велике задатке, које себи приписују велике личности,. и све дотле, док се прошлост буде излагала као нешто, чему треба и чему,смо дужни подражавати, да би се она и поновити могла —- све дотле, историји прети опасност да буде извргнута, изопачена, да буде одвећ украшена и улепшана и да тако намештена постане поетским продуктом. При овоме се читави велики и епохални делови историје заборављају, пренебрегавају, чак елиминирају, да би се други делови нарочито осветлили и попут острва на пучини уздигли као нешто боље и више. На малом броју примера прошлости, очуваних за потомство, утиснут је печат чуда и у њима тражити нешто натприродно, 'заиста потсећа на оно златно бедро, које су ученици видели код свога учитеља. Монументални метод обраде историје води често обмани помогу аналогије; саблажњивим примерима она побуђује одважне на дрске очајничке поступке, прожете оним одушевљењем, које директно води фанатизму. Врло често заступници монументалног начина обраде историје, гледајући величанственост прошлости, постају неправедни према великим савременицима, не дозвољавајући да ови дођу до изражаја. Глорификујући, например, једну врсту класичне уметности и истичући с пуно поштовања њене претставнике, они су склони да сву савремену уметНост из основа негирају. Овај начин обрађивања историје смета разумевању и правилној оцени