Prosvetni glasnik

Начела националсоцијалистичког погледа на свет

445

него што су их замишљали они који су први о томе сањали, техника је била и остала везана за време, али душевно заповеднички потстрек био је оио вечито, она необјашњива воља која поставља циљ и савлађује земљину тежу." Овај тајанствени погон расне душе, утеловљује се у великим личностима народа, у вођама, песницима, проналазачима и васпитачима, који онда стварају историју из заједнице свога народа. То је друга основна мисао националсоцијализма: присна веза између народа или расне душе и личности или воћства. Као вођа народа јавља се велика личност која наследством потиче из најздравије снаге народа и вољно налази своје испуњење у служби за народ. Једна таква личност вође, која се карактеристично остварила у Адолфу Хитлеру, претставља највећу супротност једном диктатору, такође и „претставнику народа" демократског стила. Она се може поредити само са старим самоизабраним херцогом германских племена. Фиреру у његовом народу није потребна насилна владавнна, као неком диктатору. Он има за собом целокупност вредних стваралачких снага свога народа као добровољну пратњу, насупрот демократском државнику који зависи од случајне већине у парламенту, или скривене игре интрига финансијских група у позадини партија. Немачки облик владавине националсоцијалистичког државног воћства је дакле супротност Стаљиновој бољшевистичкој диктатури и плутократској назови демократији у Енглеској и Сједињеним америчким државама. Целокупна политичка активност немачко! човека усклађује се у Фирерово гледање на свет и његову вољу. Националсоцијалистичка партија ради стално на васпитавању свих Немаца за ону народну заједницу и једнодушну спремност за жртве, која се у овој тешкој животној борби захтева од сваког појединца. То је било прво начело које је Адолф Хитлер морао да улије очајном немачком народу, уморном од борбе после 1918 године: цео живот је борба! „Ко хоће да живи, нека се дакле бори, а ко неће да се бори у овом свету вечите борбе, тај не заслужује живот." Кад су Немци још ишли за марксистичким паролама „никад више рат!", онда је Хитлер у својим говорима и у својој књизи доказивао и доказао Немцима да је сва њихова невоља после 1918 била само природна последица капитулације. Он је показао како свуда у природи бесни стална животна борба у којој су жива бића божанском вољом приморана да се бране и пробијају. У тој борби треба да се уништи оно што је нездраво, кукавичко и слабо, да би се пробила и све снажније развила здрава врста и јак живот. Свест о властитој вредности, а тиме и одговорност према